Poreklo letenja trebalo bi da omoguci odlican test za biranje izmedju evolucionisticog i kreacionistickog modela. Gotovo svaka struktura kod neletecih zivotinja zahtevala bi modifikaciju za let, i rezultantne prelazne forme trebalo bi da budu lako otkrivene u fosilnom zapisu. Za let se pretpostavlja da se razvio 4 puta odvojeno i nezavisno - kod insekata, ptica, sisara (slepi misevi) i kod gmizavaca (pterosaurusi, sada iscezli). U svakom slucaju, za nastanak leta se pretpostavlja da je zahtevao mnogo miliona godina, sto znaci da bi mnostvo prelaznih formi bilo su ukljuceno u svaki slucaj. Ni u jednom slucaju do sada ne moze se pruziti nista sto bi se makar priblizavalo jednom evolucionom nizu.

E.C.Olson, evolucionista i geolog, u svojoj knjizi The evolution of life
, tvrdi da: Kad je let u pitanju, ima nekih vrlo velikih praznina u zapisu. (str.180) U pogledu insekata, Olson kaze: Nema gotovo nicega sto bi dalo ikakvu informaciju o istoriji porekla leta kod insekata. (str. 180) Sto se letecih gmizavaca tice, Olson izvestava da: Pravi let je prvi put zabelezen medju gmizavcima kod pterosaurusa iz jurske periode. Mada su najraniji od njih bili manje specijalizovani za let od kasnijih, apsolutno nema znaka prelaznih stepena. (str.181) Kod ptica, Olson govori o Archaeopteryx-u kao
eptolikom, ali kaze da po posedovanju perja on se pokazuje kao ptica. (str. 182) Najzad, u pogledu sisara, Olson tvrdi da prvi dokaz leta kod sisara srece se kod potpuno razvijenih sisara iz eocenske epohe. (str.182)

Tako, ni u jednom jedinom slucaju koji se tice porekla leta, fosilni zapis ne moze dati ni jedan niz prelaznih formi izmedju letece zivotinje i njenog navodnog neleteceg pretka. U slucaju letecih insekata (o kojima se govorilo ranije u ovom poglavlju), letecih gmizavaca i letecih sisara, nema nikakvog nagovestaja prelaznih formi.

Leteci gmizavci

Razlike izmedju letecih i neletecih gmizavaca bile su narocito dramaticne. Za Saltoposuchus-a, tekodontnog gmizavca, (slika) Romer veruje da je proizveo letece gmizavce, dinosauruse i ptice. Sirok ponor izmedju ovog stvorenja i predstavnika dva podreda pterosaurusa, je ocigledan. (slika)

Gotovo svaka struktura kod Rhamphorhychus-a, dugorepog pterosaurusa, bila je jedinstvena za ovo stvorenje. Narocito ocigledna (kao kod svih pterosaurusa) bila je ogromna duzina cetvrtog prsta, nasuprot duzini ostala tri prsta. Ovaj cetvrti prst davao je glavnu podrsku membrani krila. On ocigledno nije bio jedna delikatna struktura, i ako je pterosaurus evoluirao od tekodonta ili nekog drugog za zemlju vezanog gmizavca, trebalo bi da se nadju prelazne forme koje pokazuju postepeno produzavanje ovog cetvrtog prsta. Medjutim, nije nadjen ni nagovestaj jedne takve prelazne forme.

Jos je jedinstvenija bila pterodaktilna grupa pterosaurusa. Pteranodon ne samo da je imao veliki bezubi kljun, i dugo, unazad produzeno kostano teme, vec su njegovi cetvrti prsti produzavali raspon krila do duzine od 52 stope. Gde su prelazne forme koje bi dokumentovale jedno evoluciono poreklo ovih i drugih struktura jedinstvenih za pterosaurusa? Kako bi se ova cudna stvorenja mogla razviti kroz bezbrojne prelazne forme kroz milione godina bez ostavljanja ijednog prelaznog oblika u fosilnom zapisu?

Razmotrimo evolucioni scenario. Jedna genetska greska uzrokuje slucajnu promenu koja na neki nacin rezultira malim povecanjem duzine oba cetvrta prsta neleteceg gmizavca (nesto sto podseca na Saltoposuchus-a, na primer). Zamislja se da ovo malo povecanje duzine cetvrtog prsta daje prednost tom mutantu nad prvobitnim organizmom, mada do sada jos niko nije bio u stanju da sugerise kakva bi to prednost mogla biti. Posle mnogih generacija borbe za opstanak, dobri mutant sa malo duzim prstima zamenjuje prvobitni organizam. Mi sada imamo gmizavca sa malo duzim cetvrtim prstom.

Posle stotina hiljada godina i mnogo losih mutacija, javlja se druga dobra mutacija, u istoj liniji porekla, koja uzrokuje da se cetvrti prsti ponovo povecavaju. Dobri mutant opet, posle hiljada generacija borbe, zamenjuje prvobitni organizam. Posle mnogo takvih mutacija i borbi, cetvrti prst naseg kandidata sve je duzi i duzi. U isto vreme, cudnim koincidencijama, druge mutacije (ili genetske greske) stvaraju krilne membrane, krilne misice, suplje kosti i sve druge promene u kostima, misicima, kozi, nervima, itd., koje su potrebne da se neleteci gmizavac pretvori u leteceg.

Mora se takodje zamisliti da je svaki stepen u ovom prelazu ne samo funkcionalan, vec i superioran u odnosu na prethodni. Tako, mora se pretpostaviti da pocetni stepen formiranja krila ima prednost, cak i ako to stvorenje nije moglo leteti. Ta zacetna krila bi bila jedan jasan nedostatak za gmizavca koji je morao sa se takmici sa drugim zivotinjama stvorenim za zivot na tlu. U slucaju Pteranodona, obicne gmizavacke vilice i zubi morali su evoluirati u dugi bezubi kljun. Sta je ova zivotinja jela i kako je mogla da zvace za vreme prelaznog perioda, jos je jedna misterija. Takodje, ove zivotinje nisu mogle uopste hodati ili su bile vrlo slabe u nacinu kretanja. Kakav je onda bio njihov nacin kretanja za vreme prelaza sa kopna na vazduh? Evolucioni scenario se tako moze opisati samo kao apsurd, i fosilni zapis, kao sto se i ocekivalo, ne pruza podrsku ni jednom takvom scenariju. Svi leteci gmizavci koji su otkriveni u fosilnom zapisu bili su kompletni, potpuno funkcionalni leteci gmizavci, bas kao sto je predvidjeno na osnovu stvaranja.

Literatura

1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed., U. of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 303.