Pojam eleologije cesto se mesa sa pojmom eologije. Teleologija i teologija nisu isto. Teologija potice od grcke reci eos sto znaci og, a teleologija potice takodje od grcke, ali druge reci, elos sto znaci svrha, cilj, kraj. Ali ne kraj u smislu necega sto se zavrsilo.

Jos su stari filozofi koristili ovaj teleoloski dokaz ili argument teleologije (mi kazemo svrhovitosti, svrsishodnosti, celishodnosti) u prilog argumentacije da Bog postoji. Recimo, poznato je da je taj dokaz ili argument koristio Aristotel da ubedi jednog svog ucenika, Aristodema, da Bog postoji.

Sta je glavna nit ovog teleoloskog argumenta? Tesko je govoriti o teologiji, ako se ne objasni sta je teleoloska (svrsishodna) pojava. Kako se svrsishodna pojava razlikuje od nesvrsishodne pojave? Na koji nacin?

Znaci, imamo jednu opstu ili obicnu pojavu, i teleolosku pojavu. Za jednu obicnu pojavu, za njeno objasnjenje, dovoljan je samo kauzalni momenat. Znaci, nijednog efekta, nijednog ucinka, nijedne pojave nema bez adekvatnog uzroka. Dakle, mora imati uzrok, i taj uzrok mora biti adekvatan.

Znaci, jedna obicna pojava ima svoje dovoljno objasnjenje u kauzalnom momentu. Recimo, postoji sila gravitacije koja vuce telo na dole, postoji sila moje ruke koja podize teg na odredjenu visinu itd. Dakle, dovoljan je kauzalni momenat.

A sto se tice teleoloske pojave, nije dovoljan samo kauzalni momenat, nego mora postojati i teleoloski momenat. Znaci, nije dovoljno sto postoji uzrok, nego mora postojati jos nesto, sto daje logiku, razumnost jednoj pojavi.

Cesto se u literaturi to ilustruje na sledeci nacin: Imate, recimo, sahovsku tablu na kojoj su figure. I, sahista zakaci prstom neku figuru u toku igre, i padne jedan konj. To je obicna pojava u odnosu na igru saha. I cime se ona objasnjava? Dovoljan je samo kauzalni momenat, dakle, sila ruke koja je zakacila sahovsku figuru i ta figura je pala. Za objasnjenje
eke pojave ili obicne pojave,
eteleoloske pojave, dovoljan je samo kauzalni momenat. Znaci, dovoljno je samo da vidimo uzrok koji je izazvao tu pojavu.

Ali, kad imate ovako: Konj je skocio sa C8 na B6. To podrazumeva ne samo nuznost. Jer, kad mi vidimo da je taj potez, recimo, izazvao mat, ili je kroz dva poteza izazvao mat, to nije identicno kao pad figure. Pad figure je beznacajan u odnosu na partiju saha. A ovo C8 ima logiku iza sebe, ima razum iza sebe. To je teleoloska pojava, jer ona vodi odredjenom cilju, ona vodi ka cilju davanja mata - pobedi u sahu.

Za objasnjenje ove pojave, koja u prvi mah moze da nam se cini obicnom, mi ne mozemo navesti kao dovoljno objasnjenje samo mehanicki uzrok, kad vidimo da je bas taj potez ucinio da je jedan protivnik matirao drugog.

Kad padne neka figura, svi oni koji poznaju pravila igranja saha, znaju da taj pad figure nema nikakav cilj. Cilj igre je da se postigne pobeda, da se protivnik pobedi, da se da mat (u sahu). A u drugom slucaju vidimo pojavu koja (kako se vidi malo kasnije), dovodi do postizanja odredjenog cilja. Ona nije obicna pojava, i zato mi nju ne mozemo da objasnjavamo samo sa stanovista kauzalnog momenta. Zbog toga se govori da tu postoji eleoloski momenat, podrazumeva se da postoji jedan um koji celu partiju saha drzi na okupu, on vidi krajnji cilj, elos, svrhu, kraj, i on cini odredjeni potez.

Dakle, neka obicna pojava moze se objasniti uzimajuci u obzir samo kauzalni momenat, a teleoloska pojava, pojava koja dovodi do ostvarivanja krajnjeg cilja, ne moze se objasniti samo sa kauzalnog stanovista, nego se mora uvesti i taj teleoloski elemenat. Njena celishodnost se ne vidi uvek
a prvi mah, neposredno, ali se ispoljava sa razvojem pojave.

Lako je objasniti teleoloske pojave u ljudskom iskustvu, mada covek cini mnogo toga sto je nesvrsishodno. Kod ljudskih aktivnosti orijentacija prema ostvarivanju odredjenog cilja je mnogo puta ocigledna. Nekada ljudi rade nesto nasumicno, bez da imaju jasan cilj koji treba da postignu u zivotu, ali uglavnom, ljudi zadaju sebi neki cilj, pa se onda rukovode prema tom cilju.

Kako je to u prirodi? U prirodi imamo nesvesna bica koja postizu maksimalan ucinak. Cine nesto sto je neposredno ili posredno ostvarivanje odredjenog cilja. Znaci, cine nesto. Cine korak A, a to uz nekoliko sledecih koraka dovede do posledice, ostvarenja nekog cilja.

Znaci, nesvesna bica koja nemaju razum ostvaruju maksimalan ucinak. Kako to? Argument je taj, da posto ovde nema razuma, a ostvaruje se nesto sto pripada razumu, znaci da postoji Neko ko je u ta bica usadio takve instinkte koji ce dovesti do vrsenja radnji koje ce voditi ka odredjenom cilju.

Medjutim, postoji druga teorija, evolucionisticka, koja kaze da je to njima imanentno, nije im spolja usadjeno, nije im dato, nego se u njima razvilo, pa se oni ponasaju tako da ostvaruju odredjeni cilj. Evolucionisti ce priznati da nesvesni organizmi ostvaruju odredjene radnje kojima se postize odredjeni cilj, ali ce negirati da je to ostvarenje cilja ili svrhe odredjeno visim bicem koje ima razum i volju. Ne mora, kazu, da znaci da je tu svrhu neko uspostavio. Jednostavno su se ti procesi postepeno, evolutivno razvili. Po evolucionistickom ucenju, dakle, teleoloske pojave, pojave svrhe, jesu inherentne svetu. Svet ih
azvija sam iz sebe.

Najbolje je, kad se o tome razgovara, da se pogledaju konkretni primeri. Kad se govori ovako uopsteno, onda mozda i nije najjasnije o cemu se radi.

Recimo, velika muka za evolucioniste jeste kolektivna inteligencija socijalnih insekata. Recimo, tamo neki slepi vojnik, slepi radnik u nekoj kosnici nesto ceprka i to vodi nekom krajnjem cilju. A on ne zna ni koji je krajnji cilj, nema pojma sta je to. Celokupna zajednica ostvaruje nesto sto je inteligentno. Zato se to zove kolektivna inteligencija socijalnih insekata. Recimo, kod pcela, mrava, termita. Kako to? Ko je usadio tu svrhu.

Najlepse je kad razmisljamo o konkretnim primerima. Znate kad mi onako sednemo za sto, sa jedne strane evolucionisti, sa druge strane kreacionisti, pa onda onako uopsteno pricamo, to nije tako efektivno kao kad uzmemo neki konkretan primer.

Ima mnostvo primera. Mi cemo uzeti neke.

Oprasivanje smokve

Da bi se dobro razumeo ovaj problem, odnosa izmedju smokve i njenog oprasivaca, treba reci da smokvu oprasuje jedna mala osica. Da bismo dobro razumeli odnos izmedju smokve i te male osice, i kako dolazi do polinacije, moramo prvo malo da naucimo kako izgledaju cvetovi kod smokve.

Smokva ima vrlo sitne, neugledne cvetove koji su sakupljeni u cvast, u pazuhu lista. (slika)

Postoje razlicite vrste plodova, a smokva, dud i ananas imaju takozvane plodove cvasti, jer i njihov plod nastaje od cvasti. Videli smo verovatno kod duda kako najpre postoji cvet, i onda se on pretvori u plod. Nema ovde kako kod lubenice da ona ima svoj cvet, i dole plodnik, i da se samo plodnik razvija. Ovde se cela cvast pretvori u plod.

Ili, recimo trnovi. To je veliki problem u bilogiji. Otkud trn? Trnovi se javljaju kao metamorfoza osnovnih formi korena, lista, zalistka i korena. Recimo, kad pogledamo bagrem, izmedju dva trna je oziljak gde je bio list. Znaci, kod bagrema su trnovi metamorfoza zalizaka. Nisu oni tek tako izrasli, nego je to preobrazaj zalistaka u trnove.

Kako izgleda cvast kod smokve? Osovina cvasti je razrasla i formira urnu. Kad se pogleda poprecni presek, izgleda kao izvrnuti prst rukavice. (slika)

Sa unutrasnje strane su cvetovi - gore su muski cvetovi, a dole su zenski cvetovi. Ono sto je vazno jeste, da postoje dve vrste zenskih cvetova. Jedni zenski cvetovi (koji imaju zig ili stigmu - lepljivi deo) imaju dugacki stubic, a drugi zenski cvetovi imaju mali stubic.

Kako se vrsi polinacija ili oprasivanje? Vrsi se tako sto najpre zenka ulazi u cvast, nalazi cvetove sa kratkim stubicem, i legalicom polaze jaja u plodnik kratkih cvetova, tako da se ovaj cvet moze smatrati siskom ili galom.

Sta su siske ili gale? Doleti insekt i legalicom ubode list u kroz kutikulu, i tu polozi jaja.

I onda, larva raste i luci odredjene supstance. Te supstance izvrse proliferaciju tkiva lista i formiraju se loptice. Kad insekt odraste, on probusi tu galu i izadje.

Tako se i ovaj cvet moze smatrati galom. Znaci, zenka pronadje ovaj cvet sa malim stubicemi polozi jaja (vise njih). Tu se razvijaju muzjaci i zenke, izadju, oni brzo dostignu polnu zrelost, i unutra se izvrsi oplodjenje zenke.

Za to vreme sazreju muski cvetovi, i sada zenka koja je oplodjena izlazi iz cvasti, prolazi pored muskih cvetova i naprasi se polenovim prahom. Ta zenka naprasena polenovim prahom leti na drugu smokvu, ulazi u cvast, i trazeci tuckove sa malim stubicem oprasi cvetove sa velikim stubicem. Na ovim velikim klija polen i formira se plod. I unutra imamo male plodove kao male orascice. (Kad jedemo smokve, kao da unutra ima malih orascica.)

Zenka zaista polozi jaja na cvetove sa malim stubicem, ali bauljajuci, trazeci male oprasi velike. Koliki je to instinkt, koliki je to nagon koji nju tera. Ona prosto polomi krila dok dodje do malih cvetova.

I tu se, dakle, zavrsava. E sada, postavlja se niz znacajnih pitanja: Kako je doslo do razvoja jednog ovako preciznog procesa koji podrazumeva jednu ekstremnu uskladjenost izmedju ponasanja insekta i opremljenosti cveta? Jer, insekt moze da se ponasa ovako koliko god hoce, ali ako biljka nema ove cvetove, to nista ne vredi, jer je legalica insekta suvise kratka da bi mogla da polozi jaja u cvetove sa dugackim stubicem tucka. Samo u kratkim moze da polozi svoja jaja.

A zasto bi biljka pravila cvetove sa kratkim stubicem i bez ziga, na kojima, dakle, polen ne moze da proklija, koji njoj neposredno ne koriste? Postavlja se i pitanje: asto ova biljka formira ovakvu cvast?

Mi kad razmisljamo o cvastima, mi vidimo da cvasti formiraju biljke koje imaju sitne i neugledne cvetove da bi ih grupisale, i obicno su na isturenom delu biljke kako bi bile vidljive, znaci, primamljive za insekte. Imamo sitne, sitne cvetove, ali se oni grupisu u jednu cvast.

Recimo, bela rada. To nije cvet, nego cvast. Maslacak je takodje cvast. On ne daje jedan plod, nego mnostvo plodova, i svaki od tih plodova se odvaja od osovine cvasti. Znaci, to su cvasti, a ne cvet. Neko kaze: Ubrao je cvet maslacka. To je biloski netacno.

Kod maslacka i bele rade cvetovi su grupisani, to je ocigledno. A kod smokve oni nisu grupisani da bi bili vidljiviji, nego su oni prosto maskirani. Jedan neupucen covek nikada ne bi rekao da je to cvast.

Dakle, izgleda kao da biljka sebe dovodi u krajnje rizicnu situaciju - krije svoje cvetove. To je suprotno osnovnom bioloskom zakonu - zakonu reprodukcije. Ona krije svoje cvetove, otezava sebi zivot, komplikuje sebi situaciju. Sa evolucionistickog aspekta, ako je tacna evolucija, treba da bude sve pojednostavljeno. Rizik mora biti eliminisan. Selekcija mora da vodi brigu o tome da bude sto manje rizika, da u sto manje koraka, uz sto vecu sigurnost, se postize sto veci ucinak.

A vidimo ovde suprotno. Smokva komplikuje sebi zivot, komplikuje sebi situaciju, maskira svoje cvetove.

To je tako kada se posmatra sa evolucionistickog aspekta. Ali ako se posmatra sa kreacionistickog aspekta, ona ne otezava sebi situaciju, nema rizika, jer postoji osica koja tacno zna sta treba da radi.

Kako ta osa zna? To je fascinantno. Mi proucavamo instinkte u bilogiji, ali tu jos nije razjasnjeno do kraja. Instinkt je zatvorena sema ponasanja. To je kao po traci, tako se razvijaju te radnje. Zamislite nekog insekta koji leti, a toliko ima biljaka. Medjutim, on zna sta je njegova uloga. Zaista, cak ni ateizam ne moze da ubije divljenje i zacudjenost ovom situacijom. Nerazumni insekt cini nesto sto fascinira svrhovitoscu. Kao da je dobio desetku iz Morfologije biljaka.

Dakle, celishodnost radnji ima dvojni efekat, dvojni ucinak. I za osicu, jer se razvija njeno potomstvo, i za samu biljku. Botanicar koji bi hteo da proizvede seme morao bi na isti nacin da postupi. Znaci, da zavuce pincetu ili vatu u jedan cvet, pa da donese na drugi.

Znaci, celishodnost radnji ove osice, zdravim razumom se ne moze poreci. A otkuda ona zna kako da se ponasa? Neki kazu: Privlaci je miris. To nije objasnjenje. To da postoji miris nije odgovor. To je samo neki medjuodgovor.

Zasto je led laksi od vode? Evolucionisti kazu: Pa, zato stoje voda takve hemijske strukture da ona formira vodonicne veze. A kreacionisti odmah negoduju: Ne radi se o tome da li ona formira vodonicne veze, nego ko je zamislio da se tako formiraju vodonicne veze da led bude laksi?

Vidimo da se nesvesni organizam ponasa svrhovito. Cilj ne potice iz samog njega. Znaci, mora da je neko uneo svrhu, da je obezbedio svrhu. Pogotovu sto insekti ne uce. Instinkt je zatvorena sema ponasanja koji fantasticno, celishodno funkcionise dok se, recimo, covek ne umesa.

Ili, na primer, osa podzemljusa. Sta ona radi? Ona pravi jednu rupu u zemlji i onda nju opremi sa jednim poklopcem, da je zatvori. (Kao sto mi kad pravimo kucu stavimo krov i vrata da zatvorimo nas dom.)

Kad to opremi, ona leti i nadje jednu larvu leptira, gusenicu. Osa doleti i pravo je ubode u podzdrelnu gangliju. To je stvarno fenomenalno. Zamislite, jedna osa poznaje anatomiju drugog insekta. I ne samo sto zna anatomiju, nego zna i fiziologiju, cemu to sluzi.

Znaci, osa ubode gusenicu pravo u podzdrelnu gangliju, i ubrizga anestetik. To vam je kao kad odete kod zubara, on vam da anestetik, zatvori natrijum kalijum pumpe, generisani nervni impuls, impuls ne putuje dalje, i vi nista ne osecate.

A zasto je bas tu ubode? Postoji mozdana ganglija, i tu se generisu nervni impulsi. Oni putuju kroz pozdrelnu gangliju i dalje duz takozvanog lestvicastog nervnog sistema, omogucavajuci zivot i aktivnost gusenice. Medjutim, kod anestezirane gusenice, nervni impulsi ne prolaze dalje od podzdrelne ganglije, te ova gusenica zivi, a ne moze ni da se pomeri ni da se brani. I sad osa, kad je ulovila jednu gusenicu, dovuce je do one rupe. Onda podigne poklopac. Kad podigne poklopac, onda unese gusenicu u rupu.

E sad, ako mi sklonimo gusenicu osa ce zatvoriti poklopac. Ali, ako stavimo gusenicu pored rupe, osa ce otvoriti poklopac. Ako opet sklonimo gusenicu, osa ce zatvoriti poklopac, i uspostavlja se jedan zaludan ciklus otvaranja i zatvaranja poklopca.

Ovo je odredjena sema ponasanja. Ona ima odredjene tacke, segmente. Recimo, da je unosenje gusenice segment B. I sada, osa podigne poklopac i unese unutra gusenicu, i onda izlazi. Stanje gusenica van rupe je stimuls za okidanje B segmenta u ponasanju ose.

Nasim jezikom receno to bi bilo. Osa donese gusenicu do rupe i kaze: Donela sam gusenicu, znaci, treba da podignem poklopac. Podigne poklopac i vidi gusenicu unutra (koju smo mi stavili): naci, unela sam gusenicu - treba da zatvorim poklopac. A onda vidi gusenicu pored rupe, pa kaze: Aha, treba da otvorim poklopac. I sve tako. Nema tu ucenja, nema tu razmisljanja, nema tu pamcenja, nego postoji stimuls koji u nervnom sistemu okida, trigeruje odredjeni segment ponasanja.

Nema tu ucenja. Nije to kao kod nas.

Ili recimo, neki insekti prave krcage, kao sto i mi pravimo. I sad oni grade i dosli su do nekog nivoa. I dok insekt ode da donese materijal, mi skinemo ono zadnje sto je napravio, i tu nema nikakvih problema za insekta - on nastavlja dalje da gradi kao da nije bilo covekove intervencije.

Ali, ako mi dole probusimo, ako napravimo rupu na dnu krcaga, ili sa strane, ispod nivoa na kome se on trenutno nalazi, insekt moze da leti bespomocno, jadan, ali ne zna to da popravi. On zna samo da nastavi. To je zatvorena sema ponasanja.

I mi nekad imamo zatvorenu semu ponasanja. Recimo, neki majstor koji je 50 godina radio na strugu, on zna: Ovaj ovde, ovo ovde, pritisni dugme... Ali, kad je dosla nova masina...

Juka

Da predjemo na sledeci primer teleoloske pojave, a to je primer biljke koja zivi autohtono u Severnoj Americi (prenesena je i u druge delove sveta) i ona ima specifican nacin oprasivanja. (Oprasivanje, ili polinacija, je prenosenje polenovog praha na zig tucka.) Ova biljka se zove Juka, ili Spanski bajonet. (slika) Kako izgleda ta biljka?

Ona pri dnu ima jednu rozetu listova slicnih bajonetu. Znaci, listovi slicni bajonetu izlaze iz jedne rozete, i dugacki su oko 60 cm.

Kada dodje vreme da ova biljka procveta, onda iz centra ove rozete izraste jedna osovina cvasti, ili drska cvasti, koja se grana i daje cvast. Cvast je slozena i ona je u obliku metlice. Cvetovi ove biljke su svetlo-zuti. Insekti ih primecuju cak i u mraku. Kad pogledamo pojedinacni cvet, on ima sest krunicnih listica, a unutra postaje antere, koje na vrhu nose prasnicke kesice.

Zanimljiva pojava kod ovih prekrasnih cvetova je njihov nacin oprasivanja. Kod ovih cvetova zigovi tucka, deo koji prima polen da bi na njemu proklijao i omogucio oplodjenje i razvoj semenki, uopste ne lici na vecinu cvetnih stigmi (zigova). Za razliku od ostalih cvetova, ovde tucak obrazuje jedan tubus sa supljinom, i osetljiva povrsina se nalazi u unutrasnjosti te supljine. Znaci, to je kao neki tubus gde je deo koji treba da primi polenov prah unutra, sakriven, tako da obicni nacini oprasivanja ove biljke ne dolaze u obzir. Ne moze ni vetar, ni insekti (osim jednoga), da oprase ovu biljku. Zasto?

Zato sto mi mozemo imati mnostvo polenovih zrnaca koji su razbacani po ovome cvetu, ali ona ne mogu da dovedu do oprasivanja, iz prostog razloga, zato sto se lepljivi deo, na kome treba da se polen zalepi i proklija (da bi polenova cev dospela do jajne celije), nalazi unutra, sakriven - nedostupan uobicajenom oprasivanju.

Ova biljka u Arizoni procveta (brzo se izvrsi oplodjenje), ti cvetovi se smezuraju (zato sto se izvrsi oplodjenje i razvije se plod), i ona deluje neugledno. A kad je ova biljka prenesena na nase prostore, buduci da nema oprasivaca (ne mogu vetar, insekti, kolibri, slepi misevi, puzevi i tako dalje), ona zadrzava svoju bujnu cvast dugo vremena, zato sto uopste ne dolazi do oplodjenja.

Znaci, da bi postigli odredjenu svrhu, da bi postigli odredjeni cilj (oprasivanje jedne specificne biljke), to mora da podrazumeva izvesna znanja. U ovom slucaju mi moramo da imamo znanje, da se u tubusu ove biljke nalazi deo na kome polenov prah moze da proklija i da izvrsi oplodjenje. Dakle, to je taj krajnji cilj koji podrazumeva odredjena znanja. A, znanja, jasno, nema bez razuma. Medjutim, oprasivanje vrsi nesvesni organizam koji nema znanja. No, da ne zurimo, zastanimo za trenutak i porazmislimo o samom cvetu.

Sa evolucionistickog stanovista (mozemo i sa kreacionistickog stanovista ovo da posmatramo), ako je tacna teorija o evoluciji, onda pred sobom imamo jednu cudnovatost - da jedna biljka cini svoju egzistenciju, ili svoje sirenje, svoj opstanak, vrlo rizicnim, da ona prosto bezi od osnovnog zakona koji je vezan za ziva bica - zakona reprodukcije, jer ona otezava svoje oplodjenje. Na neki nacin ona sakriva taj deo, tako da otezava, komplikuje, zagorcava sebi zivot. Dovela je sebe u krajnje rizicnu situaciju sakrivsi zigove tuckova u unutrasnjost.

Medjutim, nema nikakvih problema za nju, zato sto postoji jedan specijalni insekt koji se zove Pronuba yuccasela. To je jedan mali insekt, leptiric ili moljac koji zivi u toj pustinji. I sta se desava?

Kad ove biljke procvetaju, onda ovaj mali leptiric doleti na jednu biljku. I sad, kao da je on ucio morfologiju biljaka, kao da je ucio botaniku, ponasa se kao da zna da jedino on moze da oprasi tu biljku. Sta on radi? On doleti na cvet, udje unutra i iz prasnickih kesica kupi polen. Za ovaj posao insekt ima specijalno podesen aparat. Izrastaji na maksilama (gornjim vilicama), sluze mu pri skupljanju polena i njegovom uvijanju u lopticu. Loptica se formira vrlo brzo, insekt je ucvrsti ispod glavenog regiona, tako da izgleda kao gusav.

I sta onda radi taj insekt? Ono sto fascinira jeste to, sto on preleti na cvet druge biljke, ne iste biljke. Dakle, kao da zna genetiku, da nije dobro da vrsi sada oplodjenje iste biljke sa sopstvenim polenom, jer bi to bio inbriding, nego on leti na drugu biljku i zenka ulazi (to sve zenka radi) ponovo u cvet, i svojom legalicom polaze jaja u plodnik ovog cveta. Jos jedna teleoloska pojava. Zasto?

Zasto ne polozi, recimo, u listove perianta, u krunicne listove? Odkud ona zna da bas tamo treba da polozi svoja jaja? Sve njene radnje podrazumevaju odredjena znanja. Ona polaze jaja u taj plodnik zato sto se tu nalaze semeni zametci. Dalje iz tog jajeta koje ona polaze, razvija se larva koja se hrani semenim zametcima. U plodniku postoji negde oko 200 semenih zametaka, a larva dok se razvije pojede 20, ili jednu desetinu uzima za sebe.

Dakle, taj insekt ne polaze svoja jaja bilo gde, nego na tacno odredjenom mestu, kao da zna da ce se iz tih jaja razviti larva koja treba da se hrani. Tada taj insekt cini nesto sto stvarno, stvarno fascinira. On cini nesto, kao da je dirigovan. A sta radi ovaj insekt?

On se spusta skroz niz stubic ovog tucka i gura onu lopticu koju je napravio unutra. To stvarno zapanjuje. Zasto on gura lopticu unutra?

Tu je celishodnost toliko ocigledna da normalan covek ne moze da je porekne. Mi znamo da je unutra lepljivi deo gde treba da proklija polen, i ovaj insekt kao da zna, kao da je informisan o tome, kao da je ucio morfologiju. Botanicar koji bi hteo vestacki da oprasi ovu biljku i time proizvede seme, ne bi mogao svrsishodnije da postupi. Nekad studenti ne znaju gde se tacno nalazi zig tucka, a ovaj insekt zna i on gura ovu lopticu unutra i tako zavrsava svoj posao. Postize se time cilj, radnjama jednog nesvesnog organizma, kao sto je ovaj insekt.

Jos jedan momenat je vrlo bitan. Zasto on formira lopticu? Zasto toliko polenovog praha? Opet, to sluzi odredjenom cilju i, na neki nacin, podrazumeva odredjena predznanja. Jer, buduci da u plodniku postoji veliki broj jajnih celija, najmanje 200, sto znaci da najmanje 200 polenovih zrna (ako bi 100% bilo klijanje) je potrebno da bi svaka od tih jajnih celija bila oplodjena. Znaci, ne bi trebalo da bude manje od 200, a ovaj insekt napravi jednu lopticu koju gurne i tako obezbedi oplodjenje. Opet jedno postupanje, koje na neki nacin asocira, podrazumeva poznavanje cilja koji treba da se ostvari.

Dakle, ovo unosenje ovolike mase polena je logicno, celishodno, ali ono podrazumeva i znanje da u plodniku postoji mnostvo semenih zametaka. Celishodnost se ne moze poricati, ali je vece pitanje: Odakle ono potice? Ovaj nacin oprasivanja je u stvari, celishodan dvostruko, ne samo u odnosu na juku, nego i u odnosu na moljca. Pronuba se pobrinula za oprasivanje juke i ishranu svojih larvi.

Kad larve pojedu onih 20 semenih zametaka, one dovoljno odrastu i izlaze kao gusenice iz plodnika i spustaju se niz biljku na zemlju. Kad se spuste na zemlju onda se ucaure, i formiraju lutku. Lutka vise ne raste, ona metabolicki miruje, i miruje sve vreme do sledece godine. I negde dve nedelje pre nego sto ce ova biljka da procveta, vec se pojavljuju znaci zivota kod ove lutke, ona se udi, i neposredno pre nego sto ce biljka da procveta, novi leptirici izlecu iz zemlje. Tako se svake godine desava jedan fascinantni proces u prirodi, jedan teleoloski proces.

Kako i kakvim naporom naseg uma, nase maste, mozemo da objasnimo ovu proceduru koju svake godine obavljaju milioni Pronuba leptirica? Kako je ovaj proces nastao? Kako su juki sazrevala semena dok je sve ovo dovedeno u red?

Znate, kad razmisljamo, da li mi, nasim umom, unosimo svrhu u prirodu, onda mi mozemo da sednemo za sto, sa jedne strane kreacionisti, a sa druge evolucionisti, zaboravimo za ove primere koji postoje u prirodi, i pucamo jedni u druge. Ali kad mi posmatramo jedan konkretni primer, onda je to nesto sasvim odredjeno.

Evo recimo, da se bavimo evolucijom. Recimo da je ova biljka nastala od biljke koja je imala prost cvet. Znaci, imala je casicne listice, krunicne listice, tucak - klasican cvet, koji se i oprasuje, koji sve postize. Zasto on, sad, da se menja? Stvarno nema razloga. Zasto on da komplikuje sebi zivot? Zasto on da se menja? Zasto on da rizikuje? Zasto? Niko u prirodi, nigde, nije pronasao ni jedan drugi cvet koji ezi necemu slicnom.

Mi moramo postavljati odredjena pitanja evolucionistima i njihovim tvrdnjama. Zasto jedan cvet, koji fantasticno funkcionise, da sebi komplikuje zivot? Zasto da se razvije jedna ovakva sema? Da bi mi uzivali u jednoj igri insekata i biljke? A pored toga, postoje insekti koji uopste ne zahtevaju cvece da bi polozili svoja jaja. Znaci, ovaj insekt je mogao i na druge nacine da se obezbedi. Zasto bas 200 semenih zametaka? Recimo da je 10 (neke biljke imaju po 4, 2 ili 1), a insekt zahteva za svoje razvice 20, ne bi nikada dobili novo seme. Da je 10, ne bi preziveli ni insekt ni biljka. Sa 20 imamo granicni slucaj, kada bi insekt preziveo, a biljka ne bi dala seme. A taj broj semenih zametaka je po slucajnosti itekako mogao biti toliki. Sta mislite o ideji o usaglasavanju broja semenih zametaka izmedju biljke i insekta?

Na kraju, napomenimo jednu okolnost, cije posledice ovom primeru daju jos veci znacaj, a mozda i dokaznu snagu. Naime, posto je ova biljka prenesena i u Evropu, u krajeve gde nema odgovarajuceg insekta i gde, prema tome, ne dolazi do oprasivanja, juka ceka da se pojavi pravi.

Sta vi mislite (pitamo evolucioniste i kreacioniste), koliko je potrebno godina sada, da evolucija stvori jednog insekta, koji ce na evropskom tlu da vrsi oprasivanje ove biljke?

Kreacionista bi rekao: Ni za milion godina, ... nikada necete dobiti takav organizam. Niti biljka menja svoj cvet, niti se javljaju uznapredovani mravi koji tuda prolaze, ili drugi insekti,... oni nisu zainteresovani za to sto biljka ne moze da ima svoje seme.

Ova okolnost potvrdjuje tvrdnju o opasnosti, rizicnosti obrazovanja ovakvih zigova, i pojacava nas osecaj da je cela procedura intelektualno isplanirana unapred, pa je vrlo tesko, prosto nemoguce, istinski izbeci zakljucak da je sve ovo udesio, uredio jedan Stvoritelj. Treba neke stvari, mozda, malo da uprostimo, da bi shvatili o cemu se radi. Dakle jedna izuzeta pojava u prirodi, koja nam govori da je postojao neko ko je stvorio ovaj svet i celishodno ga uredio.

Seoba jegulja

U evropskom delu Zemljine kugle, u potocima i rekama, zivi jedna riba, koja se zove jegulja (t.j. Anljuilla vulgaris). Sa druge strane atlanskog okeana, na prostoru istocnog dela Severne Amerike, u rekama koje se ulivaju u atlanski okean, zivi druga vrsta jegulja, takozvana americka jegulja (Anljuilla chrysypa). I sad, sta je tu cudno?

Najpre rec, dve o jeguljama uopste. To su zmijolike ribe. Neki misle da one nemaju krljusti. Imaju one krljusti, samo su male i tesko se primecuju. Zenke dostizu duzinu do oko 1,5 m, i da bi polno sazrele, one moraju da zive u slatkoj vodi (to moraju biti reke koje se ulivaju u mora). Muzjaci su mnogo manji i duzina im je do 50 cm, i oni ne zive u slatkoj vodi, vec samo oko usca tih slatkovodnih reka u more.

Kada postignu polnu zrelost, muzjaci negde izmedju 7 i 8 godina, a zenke izmedju 9 i 10, onda obicne neke tmurne noci, one iznenada polaze na jedno putovanje. Iz evropskog dela sakupe se na jednom mestu i odlaze u topliji, americki deo Atlanskog okeana, u Meksicki Zaliv. (slika)

Iz Severne Amerike, desava se slicno. Americke jegulje se takodje sakupljaju i dolaze u Meksicki Zaliv, gde se udruzuju sa evropskim jeguljama i tu neko vreme zive zajedno, zenke polazu ikru koja biva oplodjena i razvijaju se larve. Kada se to zavrsi, tada zenke i muzjaci tamo zavrsavaju ostatak zivota i ugibaju.

Inace, jaja polazu na velikoj dubini, oko 1 km, gde je povecan pritisak. Kada se iz tih jaja izlegu larve, one su pljosnate, i uopste, po svojoj morfologiji, ne lice na odrasle jedinke te su dugo smatrane da su neka druga vrsta ribe. Sada ove larve, i americkih i evropskih jegulja, jedno vreme zive u ovim toplim vodama gde su se i izlegle, ali sve vreme postepeno, zajedno putuju prema severu.

Zasto bas prema severu? Otkud one znaju gde treba da idu? Jasno je da oni imaju nesvesne instikte, ali ko je usadio njima te instikte? Otkuda da su instikti u njima? Zasto se tako ponasaju?

Znaci, krecu se prema severu i kada dodju do ostrva, tu se dogadja nesto cudnovato. Svaka ptica svome jatu - americke odlaze put Severne Amerike, a evropske put Evrope. Tako da mi ne mozemo naci americke jegulje u evropskim rekama, niti pak evropske jegulje u americkim rekama. Nikad se ne desi da neka od njih pogresi i ode na suprotnu stranu. Sta ih nagoni da tako cine? - to jos niko ne zna.

Pored toga, jos jedna cinjenica je vredna zapazanja. Putovanje mladih jegulja od mesta izleganja do evropskih obala traje pune tri godine. Posto su americke obale blize nego evropske, i posto mlade jegulje moraju dostici izvesnu duzinu da bi se mogle uspesno probijati uzvodno rekama, zato americke jegulje putuju sporije nego evropske. Koliko cudnovatosti u svemu ovome!

Slicno je i sa lososima. (Sada se niko time i ne bavi. To je ostavljeno u biologiji nereseno, da se ljudi dive.) Zasto jedan losos sve one brzake savlada da bi bacio ikru bas tamo, u istom potoku gde i njegovi roditelji? Zasto? I kako se to postize? To nas samo zacudjuje. Sa kreacionistickog aspekta, jasno je da je Bog njima usadio te instikte i omogucio da tako lepo zive.

Riba granion
Kada smo vec kod riba, razmotrimo jos jedan interesantan slucaj. To je riba granion, dugacka samo 17 cm. I ona se cudno ponasa. Evo o cemu se radi.

Postoje dve plime. Jedna za vreme punog meseca i jedna za vreme mladog meseca. Ona, za vreme mladog meseca je kraca, a ona za vreme punog meseca je duza. Od marta do avgusta (kada su mora malo toplija), jata ovih riba se sjure u priobalni deo za vreme punog meseca (t.j. velike plime). Tu sacekaju 2 dana od maksimuma plime, kada pocne oseka poloze svoja jaja i sa osekom se vrate u more. Birajuci bas ovo vreme, oni su (antropomorfisticki govoreci) sigurni da voda nece otploviti ikru, jer je svakim sledecim danom plima sve niza. Za dve nedelje, kad nastupi sledeca plima, ona dosegne larve i ponese ih u more.

Opet ovo kao da podrazumeva odredjena znanja. Recimo da ova riba polaze svoja jaja kada je maksimum plime, buduci da je samo 2 nedelje potrebno da se od jajeta dobije larva, sledeca plima nikada ne bi mogla da dosegne ove larve i one bi uginule. Ne bi bio postignut cilj, ne bi bila ostvarena svrha. Nikakva evolucionisticka teorija pokusaja i pogresaka, ne moze zadovoljavajuce da objasni ovu znacajnu reakciju prilagodjavanja.

Da zakljucimo. Evolucionisti tvrde da je svrha u nesvesnim organizmima imanentna, njima prirodjena, ali tako da su oni njih razvili, svoja ponasanja, putem evolucije.

Zamislite ovako: Imate jegulje koje zive u reci, tu se razmnozavaju itd. I sad, koji je to evolucioni mehanizam mutacije i selekcije, koji ce da ucini takav njihov razvoj da one putuju hiljadama kilometara daleko u Meksicki Zaliv, i tamo na hiljade metara dubine da polazu svoja jaja. Znaci, selektuje se njihov odlazak tamo, a u isto vreme kroz odrasle jedinke selektujete embrionalno ponasanje mladih jedinki da znaju da se vrate u reke i da se tamo razviju do polne zrelosti. To ne postoji ni u naucno-fantasticnim filmovima.

Procitajte sve evolucionisticke udzbenike, niko vam to nije objasnio konkretno. Kad neki evolucionista prica o teleologiji, on prica u uopstenom smislu.

Ima jos jedan problem za evolucioniste koji je vezan za ovu svrhovitost, a to je problem lepote. Priroda je puna lepog. Cemu sluzi lep list? Skoljke mogu sasvim lepo da se razmnozavaju. One nemaju oci, one ne vide jedna drugu i da su ruzne. One ispustaju gamete u vodu. Uopste se ne vide. A tako su lepe, predivne. Otkud ta lepota u prirodi? To ne moze da se objasni nacelom odabiranja, seksualnom selekcijom. Otkud lepota u prirodi?

E sad, evolucionisti su pokusali da mudruju, pa oni, otprilike, ovako kazu: Mi smo uneli lepotu u prirodu, zato sto je to nama korisno. Zamislite da su jabuke ruzne... Da li vidite kako su kruske divne? Cemu to? Nije to lepo samo po sebi, nego mi to dozivljavamo kao lepo. Mi smo, ustvari, selektirani, evoluirali sa osecajem da je to lepo, da bi mogli da jedemo.

Znaci, zbog koristi, kazu evolucionisti, mi to dozivljavamo kao lepo. Medjutim, postoje mnogi primeri gde ne vidimo nikakvu korist od lepog. Recimo, najotrovnije gljive nama nicemu ne koriste, ali su najlepse. Znaci, suprotno evolucionistickom mudrovanju. Kad posmatrate te gljive, one su tako predivne, izgledaju kao sto mlade imaju vencanice. A one se uposte ne jedu, smrde, uzasne su. A kako su lepe, kako su neverovatne.

Dakle, svet prirode se razbacuje lepotom koja nema nikakvu funkciju. Stvari su lepe, bez neke njima svojstvene potrebe. Otkuda to? Kod ovog pitanja kreacionisti imaju ubedljivo bolje objasnjenje.

Sledeci problem u teleologiji jesu disteleoloske pojave. Evolucionisti kazu da postoje brojne disteleoloske pojave - pojave kod kojih se vidi da ziva bica ne postizu maksimalni ucinak, nego pokazuju, recimo, rasipnistvo, neefikasnost. Recimo, poloze ogroman broj jaja, ikre, prosto prospu, a razvije se mali broj. Znaci, neefikasnost.

Navodi se, recimo, ogromna kolicina polena, semena, i znaci da biljka nije razvila efikasan mehanizam, nego razbacuje seme.

Onda, recimo, polarni predeli, pustinje.

Medjutim, ovde je u pitanju kontra-greska - da se izjednacava svrha sa koriscu, jer mi bi zeleli, sto se tice polova, da tamo sejemo psenicu, da nije led i pustinja.

Ali, bas je to teleoloska pojava, sto se ne razvija riba iz svakog jajeta. Evo, recimo, morune. Morune su ogromne ribe, i zamislite da se iz svake ikre razvije po jedna riba, za dve tri generacije bila bi puna reka samo moruna. Bas je to teleoloska pojava sto se ne razvijaju sve. Uzmite samo, na primer, amebe. Kad bi one ispoljile sav svoj potencijal, jednoga dana bismo imali samo amebe na ovoj planeti. Evo jedne price u prilog ovome:

Nasa narodna umotvorina (malo cemo da parafraziram, u skladu sa nasom temom): Lezi jedan lenjivac pod nekim hrastom, i razmislja o nacelima prirode. I onda on kaze: Eto, vidite kako je ovaj svet nakaradan - jedna mala biljka proizvodi bundevu, toliki plod, a pogledajte ovaj hrast, koliki je gorostasan, a tako mali su zirevi na njemu. Trebalo bi, barem, da proizvodi zireve kao bundeve. Stvarno je ovaj svet nakaradno napravljen. Nema tu nikakve celishodnosti. Nikakva pamet nije zamislila ovaj svet, nego je on nastao iz haosa.

I, desi se da bas tad jedan zir padne odozgo i pogodi lenjivca po sred cela. I onda kaze lenjivac: Kako je ovaj svet celishodno uredjen. Jer, da je pao zir kao bundeva, on vise ne bi razmisljao o celishodnom uredjenju ovog sveta.

Ovde imamo i veliku teolosku primenu: Pre nego sto predjete da kritikujete Bozji svet, razmislite malo vise o tom svetu, i narocito razmislite o tome: Sta ste vi uradili da taj svet bude drugaciji?

Ovde smo izneli teleoloski argument. Ako bismo zeleli da ga sazmemo, mogli bi reci sledece: U svetu, oko nas postoje mnoge pojave koje sluze izvesnom cilju. Van covekovog domena, sve ove pojave, ciljeve, nesvesno ostvaruju nerazumna bica; sama svrha ne potice iz njih. Buduci, onda, da cilj i svrhu moze odrediti pre razumno bice (kreacionizam), nego nesvesni procesi (evolucionizam), argumentabilno je tvrditi da su svet i mi u njemu delo razumnog bica koje ima svest i volju. To bice mi zovemo Bog. On je nas Stvoritelj koji moze uneti i visu svrhu, cilj u nase postojanje.