Svake godine na Zemlju padne u proseku oko 14 miliona tona meteorske prasine. To je prasina koja ima sadrzaj nikla od 2,08 do 2,80%. (Hans Peterson, Cosmic Spherules and Meteoritic Dust, Scientific American, sv.202, str.132)

Do sada nije bilo hrabrosti da se veruje rezultatima satelitskih merenja - podacima jedne istrazivacke rakete sa uredjajem za registrovanje meteorita. Prema tim podacima, u ekstremnom slucaju, morali bismo da racunamo sa 36,5 miliona tona kise meteorske prasine godisnje. (F.L.Boschke, Erde von anderen Sternen, ECON - Verlag, Dusseldorf 1969, str.239)

Ostanimo kod Petersonovog podatka o 14 miliona tona godisnje. Ukoliko bi nasa Zemlja zaista bila stara 4,5 milijardi godina, znacilo bi da bi u tom vremenskom razdoblju na nasu planetu palo 63 triliona tona (63 x 1015) meteorske prasine sa sadrzjem nikla od 2,5%.

To bi dalje znacilo da bi svaki kvadratni metar zemljine povrsine (5,1 x 108 km2) morao biti prekriven slojem od oko 120 tona prasine. Pri datoj gustini od 2,2 g/cm3, to bi dalo sloj debeo oko 55 metara.

Nema medjutim, nikakvih nagovestaja o jednoj ovakvoj naslagi prasine.

No, ne samo na nasoj plneti, vec i na Mesecu, na kojem nema ni vode ni atmosfere, meteorske prasine ima u samo veoma skromnim kolicinama.

Prilikom prvog sletanja na Mesec, strahovalo se svojevremeno da bi mesecevo vozilo moglo da potone u mesecevoj prasini.

Tako je Nil Amstrong, prvi koji je stupio na mesecevo tlo, s vidnim olaksanjem na stepenicama svemirskog broda, jos pre nego sto su mu noge dotakle mesecevo tlo, izjavio:

Otisci stajnih trapova utisnute su samo tri do pet centimetara u Mesecevo tlo. Tlo je, po svoj prilici, sastava veoma fine granulacije, a gledano izbliza, ono izgleda gotovo kao puder... Nesto kasnije je rekao: Tlo se, u tankim slojevima, kao prasina od drvenog cumura, lepi za unutrasnje strane mojih cizmama. Koraci mi ulaze u tlo samo oko cetvrtinu centimetra. No, vidim svoje tragove u finim cesticama peska. (Adalbert Barnjolf, Brennschluss - Rendezvous mit dem Mond, Verlag Ullstein, Frankfurt 1969, str.233)

Mozda bismo mogli da tvrdimo kako se 63 triliona tona (63 x 1015) meteoritske prasine izmesalO sa zemljinom korom. U tom slucaju bi nikl iz meteoritske prasine morao negde da bude. 2,5% od ove kolicine prasine dalo bi masu nikla od 1600 biliona tona. To znaci da je celokupni sadrzaj nikla na Zemlji meteoritskog porekla. Na temelju postojece kolicine nikla u prirodi, znamo da to ne moze odgovarati istini.

Cvrsta Zemljina kora sadrzi oko 0,015% nikla. Taj metal je time, na 22. mestu ucestalosti hemijskih elemenata. Medjutim, pretpostavlja se da se u Zemljinom jezgru nalaze velike kolicine nikla. (NICKEL - Meyers Enzyklopadisches Lexikon, tom 17)

Henri Moris navodi sledeci argument: Reke iz godine u godinu odnose 375 milion tona nikla. Kada bismo, dakle, pretpostavili da su celokupni nikl u okeane donele reke, onda bi se to ostvarilo u vremenu od 10 hiljada godina. Ovo ne upucuje na Zemlju kao staru planetu. (Scientific Cretionism, Creation-Life Publishers, San Diego, Californija)