Da bi se pravilno odgovorilo na pitanje porekla života, mora se najpre odgovoriti na pitanje: Sta je život po svojoj suštini?

Za sada imamo tri odgovora na pitanje suštine života. Prvi odgovor jeste vitalistički, drugi je hilozoistički i treći je redukcionistički. Svaki od ovih odgovara na pitanje suštine života odgovara određenom pogledu na svet, tako da vitalistički odgovara, uglavnom, teističkom pogledu na svet (ima vitalista i evolucionista).

Hilozoistički odgovara panteističkom pogledu na svet, a redukcionistički odgovara naturalističkom pogledu na svet.

Po vitalističkom odgovoru, život je nematerijalne prirode. On je neki plus koji je iznad materije, i koji, ustvari, tu materiju čini živom.

Po hilozoističkom odgovoru, ne postoji distinkcija između živog i mrtvog, nego je sve živo, i molekuli dišu. Tu nema dva sveta - mrtav i živ, nego sve je živo.

A po redukcionističkom shvatanju, život predstavlja visoko organizovanu materiju.

Niko do sada nije definisao sta je život. Jednog biologa, koji se bavi naukom o zivotu, da pitate: Sta je život?, on bi vam rekao: Ne znam. To je paradoks jedne nauke, da ne može da definiše osnovni objekat svog istraživanja.

Teško je odgovoriti na pitanje: Šta je život po svojoj suštini?, zato mi govorimo o atributima živog, ali nikada ne treba da zaboravimo da su jedno atributi živog, a drugo sta život po svojoj suštini jeste.

Koji bi to bili atributi živog?

ATRIBUTI ŽIVOG

Prvi atribut, koji se obično navodi, jeste...

1. metabolizam. Postoji stalna razmena materije između organizma i spoljašnje sredine. Zato se živa bića nazivaju otvoreni sistemi kod kojih stalno postoji protok materije i energije.

Dakle, živi sistemi su u stanju da koriste energiju iz svoje okoline, i da je transformišu. To svojstvo označava sposobnost živog sistema da održava svoju unutrašnju strukturu i da se umnožava na račun okoline. Ovde dolazimo u domen Drugog zakona termodinamike koji govori o entropiji. Svaki proces u univerzumu teži ka sto većoj entropiji - što većem neredu, odnosno da stepen slobode, neuređenosti, bude maksimalan. Pocevši od bakterija, pa do čoveka, svaki organizam, ako je naravno živ, prkosi Drugom zakonu termodinamike, jer poseduje i održava visoku organizovanost svoje strukture. To postižu tako što unose molekule sa višom energijom, koju u izvesnom stepenu (ipak više nego masine koje je čovek napravio) iskorišćavaju za održavanje, a u spoljnu sredinu vraćaju molekule koji su prostiji i imaju manju uređenost od unetih.

Ali, redukcionisti će da kažu: Pa i jedna sveća ima metabolizam - uzima kiseonik, a odaje ugljen-dioksid. Ali, sveća menja svoje stanje. Bitna je razlika u tome da se živi sistem čuva razmenom sa spoljnom sredinom, a neživi sistem, ako mu se spolja dovede energija, on se destruktuira, raspada. To za neživi sistem znači kraj. Ova bitna razlika je zasnovana na tome, sto su živa bića (i to je druga karakteristika)...

2. visoko organizovana i kompleksna, gde svaki deo ima svoju namenu ili funkciju, čega nema u neživom svetu. Da nije toga, živi sistemi ne bi mogli da izvlače energiju iz okoline. Treća karakteristika jeste:

3. rast iznutra. Nije dovoljno samo reći rast, nego
rast iznutra. Moramo biti vrlo precizni. Živa bića rastu iznutra. Rast srećemo i u neživoj prirodi (rast kristala, rast grudve snega...), ali taj rast je spoljašnji. Četvrta kakteristika živih bića jeste:

4. očuvanje individualnosti. Uprkos stalnoj razmeni materije i energije sa sredinom, uprkos katabolizmu i anabolizmu, razgradnji i izgradnji, unutrašnjem rastu, živa bića ostaju identična sama sa sobom. Ona nisu ista takva po obliku, ali su ista ta.

Čovek, za sedam godina izmenja celokupni svoj sastav. Tako neki pitaju: Da li će Bog morati da pokupi sve naše atome kada nas bude ponovo stvarao? Znači, ako neko ima 23 godine, izmenjao je svoj celokupni sastav viče od 3 puta, a ostao je ta ista ličnost. On nije isti takav, ali je isti taj.

Mi smo takvi zahvaljujući genetičkoj informaciji koju smo dobili od svojih roditelja. Regeneracija, reobnova, proces izgradnje, uvek se dešava po istom planu. Nije važno da li mi aminokiseline dobijamo iz proje ili iz bečkih šnicli. Oni se najpre razgrađuju u aminokiseline, i uvek se prvo stvaraju specifični proteini, zbog stalnosti genetičke informacije koju mi nosimo. Sledeća karakteristika živih bića jeste:

5. osetljivost. Postoje različiti nivoi osetljivosti.

Biljke jesu žive, ali one nemaju dah života. Ovo je vrlo zanimljivo. Kada se u biologiji posmatra život biljaka, život bakterija, život protozoa, to je sasvim drugačiji život nego život životinja. Mi znamo, na osnovu Biblije, da životinje imaju dah životni. Za životinje se to spominje u 1.Mojsijevoj 7,22, a za čoveka u 2,7. A da i životinje jesu duše, imate u 1.Mojsijevoj 1,24. Životinje imaju neki drugačiji život od biljaka, na višem stupnju.