Sve teme u biologiji mogu se podeliti pod dva velika naslova: 1. Savremene teme i 2. Istorijske teme. Savremene teme su one koje obrađuju savremena biološka pitanja, što ne znači da ona nekada nisu postojala. To su teme kao sto su: kako funkcioniše živa ćelija, kako se prenosi određena nasledna osobina sa roditelja na potomke, kako se vrši inervacija pojedinog mišića, kako se prenosi aksijalni potencijal sa nerva na mišić, itd.

Istorijske teme podrazumevaju pitanja i odgovore u vezi sa nastankom života, nastankom bioloških vrsta i čoveka. I čovek je biološka vrsta, ali mi njega, eto tako, malo odvojimo. Evolucionisti sve to stave u isti koš. Tako imate Uporednu fiziologiju životinja, gde podrazumevate i čoveka. I tako se provlači teza da je i čovek životinja.

Dakle, pitanje porekla života spada u istorijska pitanja.

Prva hipoteza koja je govorila da živo može da nastane od neživog bila je takozvana hipoteza samorađanja. Ona datira još od Aristotela, koji je, videći da živa bića izlaze iz bara i mulja, pogrešno zaključio da ona tamo i nastaju.

Kasnije, povodeći se za autoritetom Aristotela, što je naročito bilo razvijeno u srednjem veku (Avgustin je obožavao Platona, i on je uvukao Platona u hrišćanstvo), pojavio se Toma Akvinski koji je pokrstio Aristotela, pa je onda pokrstio i njegovu filozofiju.

U to vreme se verovalo da u prirodi postoji životna sila ili životni princip vis vitalis, koja je potrebna da oživi neku tvar. Dakle, neka hranljiva podloga služi kao supstrat, a vis vitalis deluje na tu podlogu, na taj supstrat, i oživljava ga, te tako nastaju raznorodna živa bića.

Postojali su čak i recepti kako proizvesti muve, zolje, ... Na primer, potrebno je da jednog mladog bika ubijete jednim udarcem u čelo, da ga sahranite u zemlju da mu samo rogovi vire, i posle nekoliko nedelja treba da dođete, da otsečete rogove i izleteće muve.

Tako se verovalo da miševi nastaju od prljavog rublja, žita, da lavovi nastaju od pustinjskog kamenja... Nama je teško da razumemo te ljude koji su živeli u ta vremena. A glavni naučnici su tada bili teolozi koji su sedeli u svojim kabinetima, i pisali o krvi i mesu, a nisu videli ni krv ni meso.

Prvi koji je uzdrmao ovu teoriju bio je Frančesko Redi. U tadašnje vreme ljudi su bili enciklopedisti. Mogli su da drže celokupno tadašnje znanje, mogli su da budu eksperti u raznim poljima, jer nauka nije bila toliko razvijena. Danas imamo ekstremnu specijalizaciju.

Da se vratimo temi. Frančesko Redi je bio enciklopedijski um - lekar, prirodnjak, a bavio se i književnošću, pa je citajući Ilijadu i Odiseju zapazio kako Ahilej želi da njegov prijatelj Petroklo bude brzo pokopan, da muve ne bi zagadile njegove rane. Onda se Frančesko Redi zapitao: Moguće je da su ti Grci imali bolje poimanje o prirodi i onome sto se dešava u prirodi, nego mi ljudi srednjeg veka.

Onda je on napravio jedan eksperiment (sve su ovo arhaični eksperimenti, možda je nama teško i da razumemo u šta su sve ljudi verovali), tako da je uzeo dve posude u koje je stavio meso, a jednu od tih posuda je pokrio staklenim zvonom. I posle izvesnog vremena, on je primetio da su se u posudi koju nije pokrio staklenim zvonom pojavili najpre crvi, a potom i insekti, a u ovoj drugoj posudi se nije pojavio ni jedan insekt.

I onda je on dao jedno pametno obrazloženje, da su se insekti razvili iz jaja koje su položili insekti koji su sletali na meso.

Međutim, predstavnici teorije vis vitalis su rekli da eksperiment Frančeska Redija ne samo da ne pobija ovu teoriju vis vitalis, nego je čak i dokazuje. Kako to? Pa ti, jednostavno, pokrivši staklenim zvonom ovo parče mesa, nisi dozvolio da prodre vis vitalis iz prirode, i da se dobiju živa bića. Slično je i u današnjoj nauci. Vi možete da napravite takav eksperiment, da mislite da ste nešto dokazali, i onda se ispostavi da niste dokazali, nego čak da može da bude argument za suprotnu stranu, za suprotnu tvrdnju.

Dakle, oni su tvrdili da nije mogla da prodre vis vitalis, i zato on nije mogao da dobije novo živo biće. Šta je onda Frančesko Redi uradio? On je onda uzeo isto tako dva komada mesa, i onda je jedan pokrio velom od gaze, a drugi je ostavio otvorenim. Zašto sa velom od gaze? Da bi, ako stvarno deluje vis vitalis, mogla da prodre kroz tu gazu i da oživi ovu mrtvu tvar. I opet je rezultat bio isti, iz čega on nedvosmisleno zaključuje da nova živa bića nastaju samo iz predhodno postojećih živih bića. I mi bismo rekli: Tu je problem bio rešen.

I izgledalo je da je Frančesko Redi pobedio. Ali nekako, u to vreme se desi, Anton Van Levenhuk otkrije mikroskop, i onda se čovekovom oku pojavi dotad neviđeni svet, neslućeni svet mikroorganizama koji se ne vide golim okom. I onda su pristalice hipoteze vis vitalis rekle: Dobro, ako je Redi pokazao da se ne mogu razviti insekti, niotkuda ne sledi da se ne mogu razviti mikroorganizmi, za koje Frančesko Redi čak nije ni znao. Pored toga, ovi mikroorganizmi se ne razmnožavaju jajima, nego prostom deobom.

Onda je jedan naučnik, jezuita, irski sveštenik Nidhem, izveo sledeći eksperiment: Uzeo je jednu bocu i u nju stavio hranljivu podlogu, supstrat, i onda je kuvao ovaj supstrat, ali nije dozvolio da dugo vri. I, kada je iz boce izvukao deo sadržaja i pogledao pod mikroskopom, video je veliki broj mikroorganizama. I, on je zaključio da su oni nastali usled delovanja vis vitalis.

Šta mislite, da li je vis vitalis ateistička ili teistička hipoteza? Ateistička. Jer, vis vitalis je životni princip koji inherentno postoji u prirodi. Dakle, nije nešto što izlazi iz okvira prirode. Ovo je važno. To je, u suštini, materijalistička, uglavnom ateistička hipoteza.

I onda su Nidhem i francuski materijalistički filozof Bifon napravili teoriju o vegetativnoj snazi prirode. Znači, priroda ima vegetativnu snagu da oživljava ono što je mrtvo. A Nidhem je svoje otkriće objavio pod zvučnim naslovom: Nova mikroskopska otkrića. Dakle, priroda sama po sebi ima vegetativnu snagu kojom može od mrtve materije stvoriti, proizvesti, živa bića.

Evo vidite, to je ipak materijalistička hipoteza. U stvari, ovo više nije hipoteza, ovo je sad teorija, zato što uza sebe ima eksperimentalni dokaz. I ovaj eksperiment se smatrao kao krucijalni, koji je dokazuje. Dakle, nema više potrebe da postoji neko biće u univerzumu koje nama daje život, nego postoji konkretni eksperiment koji dokazuje da živo može da nastane iz mrtvog. I ljudi 18.veka, koji su rado poricali višu Božju silu, oberučke su prihvatili ovu mogućnost za koju je govorio eksperiment.

Međutim, sa druge strane su postojali ljudi koji su smatrali da uopste ne postoji spontano nastajanje živih bića, i želeli su to da dokažu. Jedan od njih je bio Frančesko Redi, on je napadao stare tvrdnje. Posle pojave novih tvrdnji Nidhema i Bifona, sa mnogo većom naučnom ozbiljnošću radio je Lazaro Spalancani (italijanski sveštenik). U to vreme su se, uglavnom, sveštenici bavili naukom. On je izvršio negde oko 1.000 eksperimenata. Svi oni mogu da se grupišu u tri osnovna.

On je uzeo tri boce i stavio u njih supstrat (ovčiju čorbu ili neki hranljivi supstrat).(Slika 1) Dve boce je zatopio (hermetički zatvorio), a na treću je samo stavio čep. Prvu zatopljenu bocu je zagrevao nekoliko minuta, drugu zatopljenu je zagrevao više od jednog časa, a treću nezatopljenu je zagrevao takođe više od jednog časa. Znači, postoje dve zatopljene boce u koje ne može da prodre vis vitalis, ako postoji. I postoji jedna treća, koja nije zatopljena, i u koju može eventualno, ako postoji, da prodre vis vitalis. Sve je ovo mrtvo za sada.

Kada je pogledao pod mikroskopom, u supstratu iz boce koja je bila zatopljena i zagrevana nekoliko minuta, video je mikroorganizme. Znači, ovde nije mogla da prodre vis vitalis, a ipak je dobio mikroorganizme. Iz ovoga je on pravilno zaključio, da su oni već bili tu i da su preživeli povišenu temperaturu kojoj su bili izloženi samo nekoliko minuta.

Kada je iz ove druge zatopljene boce, koja je dugo zagrevana, uzeo deo materijala i stavio pod mikroskop, nije video ništa. I kad je uzeo materijal iz nezatopljene boce, koja je takođe dugo kuvana, i stavio pod mikroskop, opet je video mikroorganizme.

Iz toga je on sasvim pravilno zaključio, da jednostavno u Nidhemovom slučaju, on nije dozvolio da mikroorganizmi koji su već postojali u supstratu budu ubijeni, jer Nidhem nije dao da supstrat zavri, i zato nije pobio organizme koji su već bili tu. Iako ih je bilo malo, oni su ipak bili tu. To je znači živo, postoje živi organizni koji su se razmnožili i dali nova živa bića. A u nezatopljenu bocu koju je kuvao dugo, on je jednostavno tvrdio da su mikroorganizmi prodrli spolja. Dakle, Lazaro Spalancani je izveo eksperimente koji su silno svedočili protiv Nidhemove teorije.

Međutim, ljudi koji su ipak verovali da postoji vegetativna snaga prirode, da priroda može da oživljava, oni su rekli da eksperimenti Lazara Spalancanija nisu korektni. Zašto? Zato što je on predugo zagrevao hranljive podloge, pa je time i isušivao vazduh koji je bio u boci, i tako uništio vis vitalis. Znači, unutra je bio vazduh u kojem se nalazi vis vitalis, i on ga je previše isušio, i zato nije mogao da dobije nove organizme.

U slučaju kratko zagrevane boce vis vitalis je ostao u svom potentnom stanju jer vazduh nije bio dovoljno isušen, i vis vitalis je oživeo neživu tvar.

U trećoj posudi, iako je bio isušen vazduh, usled dugog zagrevanja mogla su da se pojave živa bića, zato što je kroz plutani čep mogao da prodre novi vazduh, i sa njim vis vitalis. Videćemo da je ovo isušivanje vazduha bilo granična tačka u dokazivanju.

I, morao je neki dobar eksperiment da se smisli da bi se konačno oborila ova hipoteza vis vitalis. Znate, u mnogim stvarima imate argumente, ali teško je doći do konačnog dokaza. Argument je nešto što pomaže jednima, a odmaže drugima.

Lazaro Spalancani je umro i nije uspeo da ubedi protivnike da je on u pravu. Nije uspeo da smisli takav eksperiment kojim bi nedvosmisleno pokazao da je on u pravu.

Konačni dokaz protiv ove hipoteze dao je čuveni Luj Paster. On je bio zaista veliki čovek. On je radio na virusu besnila, kad se nije znalo mnogo o virusima. I, on je pobedio besnilo. On je bio vrlo religiozan. On je verovao da Bog postoji, i inspirisao se time kako se Isus Hristos žrtvovao za svet. On je verovao da postoji Biće u svemiru, da postoji Biće koje daje život, i on je želeo da dokaže da priroda ne može da oživi mrtvu tvar. U tom cilju je smislio jedan eksperiment koji je u suštini genijalan, genijalan po ideji. (Po aparaturi i tehnici, sa današnjeg stanovišta, takođe arhaičan.) (Slika 2)

Šta je on uradio? Pošto je granična tačka bila isušivanje vazduha, on je napravio jednu bocu koja je imala izvučen grlić u obliku labudovog vrata. Sve je skoro isto kao i kod Spalancanija, boca sa rastvorom, ali je Luj Paster napravio takvu posudu, čiji je grlić izvukao u obliku slova S ili labudovog vrata. Unutar boce je stavio sterilnu podlogu, i ostavio je da stoji otvorena.

I sada, ako stvarno postoji vis vitalis, jer nema nikakvog isušivanja vazduha (to je bila ta granična stvar), ona može da uđe. Nikada se nisu pojavili mikroorganizmi. Jer, bakterije mogu da upadnu u grlić, ali ne mogu da uđu u supstrat jer nemaju krila da polete i uđu u njega.

A kada je nagnuo sud da supstrat uđe u grlić (slika 3) i vratio nazad, dobio je pojavu mikroorganizama. I, Pasterovim eksperimentima nije niko više imao šta da prigovori. I konačno je pala ta ateistička hipoteza samorađanja.

Znači, postojalo je nešto što je bilo granično, što je trebalo utvrditi, i Luj Paster je uspeo, definitivno, jednim elegantnim ogledom, da dokaže da živo potiče samo od živog. I na temelju njegovih eksperimenata potiče ona čuvena izreka na latinskom: Omne vivo ex vivo, što znači: živo samo od živog.

I, sad su to teolozi lepo iskoristili. Kad je Paster to dokazao, teolozi su rekli: Pasteru, hvala ti!, i onda je počela filozofska nadgradnja: Ako je tačno da sve živo potiče samo od živog, a niz živih bića nije beskonačan, onda neminovno sledi da postoji živo biće koje ima život po sebi, nepozajmljeni život i koje može da daje život drugome. Iz Pasterovog zakona, apologete 19.veka su sasvim lako otputovali do jednog Bića kojeg Biblija naziva Bogom, koje imaja naziva Bogom, koje ima život po sebi. Dakle, koje nema pozajmljeni život, nego ima život po sebi, i ono može da daje život drugome.

Da li, zaista, takav zaključak neminovno sledi iz onoga sto je Paster dokazao? Zar mora baš takav zaključak da se izvede? Ako je tačno ono što je Paster utvrdio, da živo nastaje samo od živog, i ako niz živih bića nije beskonačan, vi čete sami osetiti da mora postojati jedno biće koje daje život, inače ne bi bilo živih bića. Međutim, postoje neki ljudi koji, otprilike, ovako mudruju: Evo, ja sam živo biće. Moj neposredni biološki uzrok, mene kao živog bića, jesu moji roditelji. Biološki uzrok mojih roditelja jesu njihovi roditelji, i tako redom, pa kad dođemo do poslednjeg clana, ovde, na planeti Zemlji, možemo da se preselimo u svemir.

Dakle, glavni problem ovde jeste: Da li je niz živih bića konačan ili beskonačan? Ako je niz živih bića beskonačan, onda je jasno da mi ne dolazimo do prvog uzroka. Jeste, važi Pasterov zakon, ali niz živih bića je beskonačan. Ja sam nastao od svojih roditelja, moji roditelji od svojih roditelja, i tako redom... To se zove beskonačni niz,
egressus in infinitum, ili bežanje u beskonačnost, da ne bi priznali da postoji jedno biće koje ima život po sebi. Ali, da li je niz konačan ili beskonačan?

Kada mi razmišljamo o kauzalnom nizu ili kauzalnom neksusu, ima jedna omaška koja se često pravi. Evo, recimo, jedan kauzalni neksus: Imamo događaj A koji ima svoj adekvatni uzrok. Recimo, saobraćajna nesreća koju je izazvala neka gospođa. Nepažnja je uzrok nesreće. Ali, ovde imamo kao posledicu nepažnju. Šta je uzrok nepažnje? Zubobolja. A šta je uzrok zubobolje? Nekorištćenje paste za zube. A zašto ne koristi pastu za zube? Nerazvijene navike. A zašto nerazvijene navike? Loše vaspitanje. A zašto lose vaspitanje? Loši roditelji. A zašto su roditelji takvi? ... To se naziva kauzalni niz ili kauzalni neksus.

E sada, kad pogledamo živa bića. Jedno živo biće ima svoj uzrok u svojim roditeljima, oni u svojim, i tako redom, postoji taj biološki uzročni niz. Ono sto je karakteristično jeste to, da obično naša misao o uzročnosti se ne poklapa sa samim faktom uzročnosti. Jer, uzročnost ide sa oca na sina.

Dakle, ono što je vrlo važno sada da zapazimo jeste to, da moja misao o uzročnosti ide u nazad, a fakat uzročnosti, činjenica uzročnosti ide u napred. Zato mi možemo da bežimo u beskonačnost, jer se naša misao o uzročnosti ne poklapa sa samom činjenicom uzročnosti.

Ako mi hoćemo da se naša misao poklapa sa smerom uzročnosti, prosto je nemoguće da mi odemo u beskonačni niz. Jer, mi moramo odnekle početi, moramo početi odbrojavanje od nekog. Jer zamislite, kako da otpočnemo brojanje iz beskonačnosti? Ako dobrojimo do sebe - nismo dobro počeli. Prošto je nemoguće da počnemo brojanje iz beskonačnosti.

Dakle, ako ja hoću da se moja misao uzročnosti poklapa sa stvarnom činjenicom, ja ne mogu da počnem iz beskonačnosti, jer to je protivrečno, nikada ne bi dobrojao do sebe. Vi ako počnete iz beskonačnosti, vi ne možete da dobrojite do sebe. Ako uspete da dobrojite do sebe, niste počeli iz beskonačnosti, počeli ste od prvog uzroka.

Druga stvar koja je vrlo značajna jeste, da je niz samo potencijalno beskonačan. Svaki niz je samo potencijalno beskonačan, i njegova potencijalna beskonačnost se sastoji u tome, da mi možemo, u svakom trenutku, samo fiktivno da mu dodajemo određene članove. Ali, on je uvek dokrajčen.

Dakle, niz može biti samo potencijalno beskonačan - ako ja u svojoj glavi dodajem neke fiktivne članove, i to potencijalno. Da ja sednem pa da mašam. Međutim, mi nismo pozvani na maštanje, već da vidimo šta je aktualno, stvarno. Aktualno, konkretno, niz je dokrajčen sa mnom, a svima nama apsurdna je misao da postoji kraj koji nema početak.

Recimo, ako ja gledam biološki niz uzroka mog bića, taj lanac je sigurno dokrajčen mojim bićem. Jer vidite, lako je zamisliti početak bez kraja. Znači, nešto je nastalo i traje. Ali, kako da zamislimo kraj bez početka. Takav niz je apsurdan. Pokušajte u vašem mozgu. Možete samo da rastužite svoj mozak, da dobijete plikove na mozgu. Ako neko smisli kraj bez početka, kraj nekog niza koji nema početak, to je jednostavno nemoguće.

To je apsurdna misao, da postoji kraj jednog niza koji nema početak. Ne postoji kraj nečega što nema početak. To ne može da se zamisli. Ali je zato sasvim logično, da postoji početak koji ima kraj, a može biti i početak koji nema kraja. To se može i zamisliti i ostvariti. Sasvim lako možemo da zamislimo da nešto sada nastaje i da ne mora da ima svoj kraj. Tako i Biblija tvrdi, da Bog stvara u jednom trenutku, i to je namenjeno večnosti. To je vrlo lako zamisliti, ali zamisliti kraj bez početka, to je apsurdna misao. Zato kad vi kažete da Pasterov zakon važi, da sve živo nastaje od živog, a vidimo da niz živih bića, konkretno, ne može biti beskonačan, to automatski znači da mora postojati jedno biće koje ima nepozajmljeni život, nego koje ima život po sebi. Takvo biće jeste samo božansko biće. Ovo je slično onom argumentu postojanja Boga na osnovu zakona kauzalnosti.

Dakle, tako su argumentisali teolozi. Postoji i jedna simpatična anegdota o vozu, kao dobra ilustracija ovoga. Vrlo zanimljiva anegdota. Ona govori o tome, kako su u kompoziciji jednog voza, u zadnjem vagonu tog voza, sedeli jedan vatreni ateista i jedan religiozni čovek koji je voleo to što Bog postoji. I sada, oni razgovaraju tako o različitim temama, i ovaj religiozni čovek stalno pokušava ovog ateistu na neki način da uveri ili da mu barem provuče kroz glavu, da to nije baš tako kako oni, ateisti, veruju da jeste. Znači, postoje dve vere: ateistička i teistička.

I sad oni pričaju, pričaju o mnogo čemu. Naravno, i vatreni ateista hoće nekako da proturi svoju ideju ovom teisti. A teista mu kaže: Pa, mora postojati Bog kao prvi uzrok. A ateista kaže: Ne mora, niz uzroka može biti beskonačan. Onda teista postavlja ovom ateisti vrlo ozbiljno pitanje, čiju ozbiljnost ateista u prvom momentu i ne oseća: Šta ti misliš, da li ovaj voz kojim mi putujemo ima lokomotivu?

I sada anegdota kaže kako ateista, dosledno svom materijalističkom stavu, odgovara: Kretanje voza možemo da objasnimo i na drugi način. (Ovo je sad ateisticko objašnjenje.) Mi se nalazimo u zadnjem vagonu i krećemo se zahvaljujući tome, što nas zadnji vagon vuče vagon ispred njega. Ovaj ispred njega vuče sledeći, i tako redom, i ja mogu da zamislim da se mi krećemo tako što naš voz ima beskonačan broj vagona, i u stvari, nema lokomotive.

To je ateistički način mišljenja, da nikako ne dođete do božanskog bića, nego vi napravite beskonačan niz vagona.

A šta kaže teista na to? Teista na to odgovara: Ja razumem da to proističe iz vašeg materijalističkog ubeđenja, ali molim vas, iako je ova naša kompozicija vrlo dugačka, iako mi ne vidimo lokomotivu, mi možemo da zamislimo beskonačno dugu kompoziciju samo u slučaju da ona stoji. Čim se kreće, to znači da ima lokomotivu. Što duža kompozicija, to jača lokomotiva.

Dalje teista dodaje: Pogrešno je to, što tvoja misao o uzročnosti opet putuje u kontra pravcu - ide od nas, od efekta ka uzroku, a sam fakat uzročnosti ide suprotno, od uzroka ka efektu. Ako hoćemo da nam se pravac misli podudara sa faktičkim pravcem uzročnosti, onda brojanje moramo početi od lokomotive prema našem vagonu. U tom slučaju, lokomotivu ne smemo zamišljati beskonačno daleko, to jest, ne smemo poricati njeno postojanje i dejstvo, jer bi značilo da se i naš vagon ne kreće, kao ni cela kompozicija. Mi možemo da zamislimo beskonačnu kompoziciju koja stoji. Čim se kreće, mora da ima lokomotivu. Što duža kompozicija, to jača lokomotiva.

Isto je tako i sa Pasterovim zakonom. Ako je tačno da živo biće nastaje samo od živog bića, mi moramo imati lokomotivu koja vuče, mi moramo imati biće koje daje život, koje ima život samo po sebi. Lokomotina ne duguje svoje kretanje nikome. Ona sama u sebi ima mogućnost da se kreće i može da vuče. Ona je samobitno biće, tako da kažemo.

Dakle, ako je aksiom da sve živo nastaje od živog, onda čim vi vidite jedno živo biće koje nije večno, a videli smo da niz živih bića ne može biti beskonačan, iz toga mi sasvim solidno izvodimo argument, da mora postojati biće koje ima život po sebi.