Radioaktivno raspadanje urana i njegovog najtezeg elementa torijuma u izotope olova 206, 207 i 208 pruzaju citav niz metoda za odredjivanje starosti stena.

Uran i torijum se raspadaju odajuci alfa-cestice (koje odgovaraju atomskim jezgrima helijuma). Uran 238 se odavanjem osam alfa i sest beta-cestica raspada u olovo 206. Prilikom raspada, uran 235 odaje sedam alfa i cetiri beta-cestice, a torijum 232 - sest alfa i cetiri beta-cestice. Ukoliko u toku ovih procesa dodje do uznemiravanja atomskih jezgara, suvisna energija se odaje kao gama-zracenje.

Posle svake emisije jedne alfa ili beta-cestice nastaje jedan novi element, delom sa veoma kratkim vremenom poluraspada. Ono kod polonijuma (Po-218) traje samo tri minuta, kod radona (86Rn226), inace gasa - 3,82 dana (oko 90 sati), a kod radijuma (88Ra226) 1620 godina.

Atomsko jezgro urana-238 odaje osam alfa-cestica, sto ukazuje na gubitak od 16 protona i 16 neutrona, a sestostruko beta-zracenje pretvara sest neutrona u sest protona. Ako napravimo bilans, atomski broj se umanjuje za deset, a atomska tezina za 32. Iz urana (92U238) nastalo je olovo (82Pb206).

Emisija alfa-cestica se odvija veoma velikom brzinom, pa u biotitu i kordijeritu izaziva nastajanje prstenova razlicite velicine i boje - tzv. pleohroitske krugove.

Da bismo iz ovih zbivanja mogli da vrsimo odredjivanje starosti stenja, moramo da postavimo poveci broj preduslova:

- Mora se pretpostaviti da su vremena poluraspada urana i svih drugih elemenata koji ucestvuju u procesu raspadanja, od nastanka zemlje uvek bila ista.

- Mora se pretpostaviti da prilikom kristalizacije stene nije bilo ucesca atoma olova, sto znaci da su svi atomi olova, s izuzetkom atoma olova 204, nastali iz raspadanja urana.

- Mora se pretpostaviti da je naknadno, posle kristalizacije, stena kao predmet analize bila zatvoren sistem, pa da se time ni atomi olova ni urana nisu primali niti odavali.

Prilikom svakog odredjivanja starosti stenja ovi se preduslovi prihvataju kao gotove cinjenice. Polazi se od pretpostavke da su vremena poluraspada radioaktivnih elemenata bila uvek ista, i da se nikada nisu menjala. Na minerale sa sadrzajem olova i urana gleda se kao na zatvorene sisteme. Ni atomi urana ni olova nisu bili pridodati niti izgubljeni, pa je razumljivo, i celokupno olovo nastalo iz raspada urana. Nije postojalo nikakvo prvobitno olovo sa atomskom tezinom 206.

Nesumljivo je cinjenica da su na takvim nedokazanim i nedokazivim preduslovima izgradjeni citavi kompleksi, gradjevine pojmova. Sigurno je da su te gradjevine podignute uz najvecu mogucu brizljivost. U ovo ni ne zelimo da posumnjamo. Mi smo zainteresovani za bazu, za temelje ove gradjevine pojmova, za tzv. "svete krave" nauke. Svi gore spomenuti preduslovi koji se pretpostvljaju u metodi odredjivanja starosti stenja, uz koriscenje radioaktivnih elemenata, nestvarni su i uopste ne odgovaraju stvarnim zbivanjima. Otuda su i svi podaci o starosti pogresni, ma kako brizljivo se do njih dolazilo, jer:

- Na nasoj Zemlji uopste nema zatvorenih sistema. Znamo da kosmicki zraci pretvaraju azot u ugljenik. Na slican nacin hvatanjem neutrona iz olova sa atomskom tezinom 206, moze da nastane olovni izotop 207 i 208. U svom delu "Prehistory and Earth Models", Dr. Cook upucuje na nalazista urana u Sinokolobveu (Shinokolobwey). Tamo ima olova sa atomskom tezinom 208, ali ni malo torijuma 232. Medjutim, shodno savremenom ucenju, olovo 208 moze da nastane samo od torijuma. Ako dakle nema torijuma, onda je olovni izotop 208 mogao nastati jedino hvatanjem neutrona iz drugih olovnih izotopa. Ista situacija prisutna je i u uranskim nalazistima u Kanadi.

- Uran moze da se ispere podzemnim vodama.

- Nejednakost velicina pleohroitskih krugova upucuje na to da su se vremena poluraspada promenila, sta vise, da je raspadanje na pocetku moralo biti gotovo u vidu eksplozija. (Robert V.Gentry, Cosmological Implications of Extinct Radioactivity from Pleochroi Halos)

- U lancu raspadanja urana 238 ka olovu 206, kao medjufazu nalazimo radon 222, sto nije mineral vec gas, sa vremenom poluraspada od 3,82 dana. Ko moze da tvrdi da se deo tog gasa ne gubi (vetri) iz sistema? (Henry Faul, Nuclear Geology, John njiley's Sons, N.Y., str. 282).

- Olovo moze da ispari.

- I u samom nastajanju minerala olovni izotopi 206, 207 i 208 vec su od pocetka prisutni. O tome nas izvestava Sidney P. Clementson, Englez, povodom podrobnih studija sa nizom stena nastalih u najnovijem dobu. Ove stene, na temelju utvrdjenog odnosa urana i olova, upucuju na starost od vise milijardi godina, a ipak je nastalo tek u istorijskoj epohi. (S. P. Clementson, "A critical Examination of Radiactive Dating of Rocks", Creation Research Society Quarterly, tom 7, 1970)

Henry Faul pise:
"Kako uran, tako i olovo, putuju kroz geoloske epohe. Precizna ispitivanja pokazala su da nijedan od ovih elemenata ne dopusta nikakvo upotrebljivo odredjivanje starosti. Slicne teskoce nastaju prilikom odredjivanja starosti stenskih zila bogatih uranom. I ovde se odvijaju veoma zive hemijske aktivnosti, tako da uzorci sa potpuno istog mesta daju veoma razlicite podatke o starosti"
(Ages of Rocks, Planets and Stars, McGraw-Hill Book Co., Inc. N. Y. 66, str. 61)