“Ropstvo je prva stepenica ka civilizaciji. Da bi se razvilo, potrebno je da stvari budu mnogo bolje za neke, a mnogo gore za druge, pa onda oni kojima je bolje mogu da se razvijaju na račun drugih.”

Aleksandar Hercen (Alexander Herzen, 1812-1870)

U ranijim poglavljima govorili smo o tome kako je sve “sačinjeno od sunčeve svetlosti” i da je mogućnost povećanja naše sunčeve svetlosti (kroz fosilna goriva) učinilo mogućim da se naša populacija dramatično uveća u poslednjim vekovima.

Ropstvo je sledeće oruđe savremene civilizacije i postoje istoričari koji tvrde da bez ropstva Mesopotamija, Egipat, Kina, Grčka, Rimsko carstvo, Otomansko carstvo, Evropa i Amerika ne bi mogli uopšte da se približe nivou svog bogatstva. (Magazin “Science News” od 20. septembra 1997. navodi da po “ovoj uticajnoj teoriji glavni konstrukcioni projekti i drugi aspekti složene kulture nastaju samo u poljoprivrednim društvima koja imaju striktnu hijerarhiju vladavine i mnoštvo oruđa u robovima”.)

Ropstvo je još jedan način uzimanja sunčeve svetlosti, ovog puta uskladištene u nečijem telu, koja se koristi u prilog eksploatatora.

Najranija pojava ropstva pojavila se u samoj kolevci zapadne civilizacije - u Sumerskom carstvu Mesopotamije, u plodnoj dolini gde je današnji Irak, pre oko 4 hiljade godina. Postoje takođe pisani zapisi da su robovi bili centralni deo kulture Egipta, Persije, Vavilona i Asirije, kao i brojni zapisi ropstva u Bibliji. U tim društvima, većina svih fizičkih poslova bila je obavljana od strane robova. Kako je društvo raslo i trgovina se razvijala, potražnja za robovima je rasla, vodeći ka Grčkom i Rimskom carstvu gde je bilo toliko veliko korišćenje robova da je čak, na vrhuncu svog razvoja, prosečna rimska porodica imala bar jednog roba u kući, a prema popisu iz Grčke iz 400. godine pre nove ere, cela jedna trećina stanovnika Atine su bili robovi.

Kada je Aristotel govorio o vođenju domaćinstva i suštinskoj ulozi koju robovi igraju u pomaganju da svako moderno domaćinstvo ima dobar život, zapisao je:

“Hajde da počnemo raspravu o odnosu gospodara i roba... Za neke mislioce postojanje uloge gospodara je nešto veoma važno... Pošto je svojina deo upravljanja jednog domaćinstva (jer bez zadovoljavanja potreba, čak i običan život, kao i dobar život, su nemogući), i pošto, baš kao i u svakom obliku umetnosti je potrebno oruđe da bi se određeni posao završio, a u okviru oruđa imamo neživo i živo oruđe, tako je takođe i jedno oruđe deo svojine koje ima svoju svrhu u životu ... svojina je generalno grupa oruđa, a jedan rob je živi deo svojine, i svaki rob je jedno oruđe koje služi za različite namene.”

Pokušavajući da opravda ropstvo kao oblik upotrebe oruđa, Aristotel je ispustio suštinski detalj vezano za udeo koji su robovi davali civilizacijama ranih kultura - robovi nisu bili oruđa, oni su predstavljali pogonsku snagu, kinetičku energiju, uskladištenu energiju, potrošnu energiju.

Od ranih civilizacija do sadašnjih dana robovi su činili mnogo više nego da su jednostavno obezbeđivali ono što Aristotel naziva “dobar život” za svoje gospodare. Od afričkih robova koji su skupljali pamuk na jugu Amerike, do ruskih robova uvezenih od strane Rimljana i Portugalaca oko 1000. godine da rade na plantažama šećera na ostrvima Mediterana, pa do ropstva u vreme Aristotela i pre njega, robovi su bili izvor snage, kao u slučaju konjske energije ili neke druge energije. Od robova Rimskog carstva do prerušenih oblika ropstva kao što su kmetovi ili zavisni seljaci u srednjevekovnoj Evropi, ili jadne siromašne porodice u Engleskoj za vreme vladavine kraljice Viktorije, besplatna ili jeftina snaga leđa, ruku ili nogu bili su vitalno gorivo za rast onoga što nazivamo civilizacija i industrija. Jedan od najvrednijih artikala koje je Kolumbo pronašao, kada je pogrešio po pitanju onoga što mi danas zovemo Dominikanska Republika, bili su tadašnji domoroci. Tokom perioda od dve decenije on je dovezao brodom na hiljade robova u Evropu, učInivši na taj način sebe veoma bogatim čovekom.

Interesantno je zapaziti da se ukidanje ropstva u SAD-u poklapa sa razvojem široke dostupnosti nafte. Američki robovi su pretvarali postojeću sunčevu svetlost (hranu) u rad koji je pokretao motore države. Kada su ugalj, a zatim i nafta, postali široko i jeftino dostupni, robovi su postali manje važni jer smo sada imali mašine da ih zamenimo sa njima, koje su mnogo efikasnije iskorišćavale drevni izvor sunčeve svetlosti koji je bio mnogo izobilniji nego postojeća dnevna sunčeva svetlost.

Glavni izvor robova za Rimljane bio je rat - oni su pretvarali njihove pobeđene “neprijatelje” u robove. To je bio povod za osvajanje dalekih zemalja - ne samo da su nazad donosili prirodna bogatstva, kao što su drvo i minerali, već su takođe dovodili i robove. Evropljani su prevezli brodom više od 12 miliona robova iz Afrike u Severnu i Južnu Ameriku tokom perioda između 1500. i 1880. godine, a najviše u Brazil i ostrva između Floride i Venecuele.

Većina ljudi doživljava Indijance kao ratnike na konjima. Ali, američki Indijanci su bili pešaci tokom zadnjih nekoliko hiljada godina, dok Španci nisu počeli da koriste konje krajem 17. veka. “Sveti pas” američkih Indijanaca (to je bilo ime kako su oni nazivali konje) je tada postao tovarna životinja i sredstvo transporta od strane članova plemena sa velikim prosperitetom i rastom populacije, što se strašno i krvavo završilo kada su Evropljani sa Istoka, pod “Manifestom Sudbine”, odlučIli da uzmu tu zemlju za sebe.

Pored toga, uvođenje jednog novog izvora snage, jednog mnogo lakšeg i efikasnijeg načina za pretvaranje postojeće sunčeve svetlosti u rad - birajući između konja, robova i mašina na ugalj i naftu - uvek je dramatično menjalo civilizacije. Na sličan način, mi vidimo da je gubljenje tih izvora energije bilo podjednako dramatično, jer je direktno vodilo ka padu i uništenju svake civilizacije u našoj poznatoj istoriji, sve do Sumera.

Opstanak i prosperitet zavise od toga koliko je sunčeve energije pod našom kontrolom.

Kratak prikaz moguće budućnosti: Haiti i druga vrela mesta

“Budućnost je izgrađena od istih stvari kao i sadašnjost.”

Simon Vejl (Simone Veil, 1909-1943)

“Kristofor Kolumbo nije samo otvorio vrata jednog Novog Sveta, već je takođe svima nama dao primer.”

Džordž Buš (George H. W. Bush, rođen 1924, govor iz 1989.)

Ako preletimo preko ostrva Hispanjola (Hispaniola) blizu Haitija, ostrva koje je Kolumbo posetio, ono izgleda kao da je neko aparatom za zavarivanje spalio na njemu sve što je zeleno. Čak je i okean oko glavnog grada Porto Prensa (Port-au Prince) zagušen nekoliko kilometara ljudskim otpacima i erodovanim zemljištem. Iz vazduha to izgleda kao da se lava izlila u more.

Istorija ovog malog ostrva je, na mnogo načina, primer onoga što se dešava u celom svetu.

Kada je Kolumbo prvi put posetio ostrvo Hispanjola 1492. godine, skoro celo ostrvo je bilo prekriveno bujnim šumama. Na osnovu izveštaja članova Kolumbove posade, kao što je bio Miguel Kuneo (Miguel Cuneo), Taino Indijanci koji su tu živeli imali su idiličan život pre dolaska Kolumba.

Međutim, kada su Kolumbo i njegova posada došli u drugu posetu ostrvu Hispanjola, oni su zarobili oko 1600 lokalnih stanovnika koji su im izašli u susret da ih pozdrave. Kuneo je zapisao: “Kada su naši brodovi krenuli za Španiju mi smo poveli 1600 muškaraca i žena tih Indijanaca i ukrcali ih na naše brodove 17. februara 1495. godine. Našima koji su ostali (Špancima koji su pravili utvrđenje na ostrvu) bilo je rečeno da mogu da uzmu bilo kog Indianca iz okruženja, koliko god im treba, što su oni i činili.”

Kuneo kaže da je uzeo za sebe jednu mladu lepu karipsku devojku kao svog ličnog roba, koju je dobio lično od Kolumba, ali kada je pokušao da bude intiman sa njom, ona se “opirala svom svojom snagom”. Pa je, na osnovu njegovih reči, on nju “nemilosrdno prebio i silovao”.

Uobičajena nagrada za Kolumbove ljude, sa njegove strane, bio je da im dozvoli da siluju lokalne žene. Kad je počeo da prevozi Taino Indijance kao robove u druge delove sveta, trgovina robovima radi seksa postala je važan deo biznisa, kao što je Kolumbo i napisao jednom svom prijatelju 1500. godine: “100 kastelanosa (španski novac) se lako dobija za jednu ženu koja će da radi na njivi, i to je dosta uopštena cena pošto postoji mnogo trgovaca koji traže devojke. One od 9 do 10 godina starosti se najviše traže.”1

Iako je Kolumbo jednom istakao da su Taino Indijanci kanibali, ni onda, a ni danas, nema dokaza za tako nešto. To je očigledno bila priča smišljena od strane Kolumba - koja se još uvek uči u mnogim školama - da bi lakše mogao da opravda ropstvo ljudima. On je 1493. godine napisao španskom kralju: “Moguće je prodati sve robove... Ovde imamo tako mnogo robova, i oni, kao i njihovo drveće, iako su živi vrede kao zlato.”

Međutim, Taino Indijanci su odlučili da ne budu samo dobri radnici na plantažama koje će Španci, a kasnije i Francuzi, uspostaviti na ostrvu Hispanjola. Oni su bili pogođeni time da im njihova zemlja i njihova deca budu oduzeti i pokušali su da se bore protiv osvajača. Pošto su očigledno Taino Indijanci stajali na putu španskom progresu, Kolumbo je tražio da se oni disciplinuju. Za najmanji prekršaj Indijancima je bio odsečen nos ili uvo, tako da su oni prilikom povratka u selo mogli da pokažu narodu na kakve su sve brutalnosti Španci spremni. Kolumbo je puštao pse na njih, nabijao ih na kolac od zadnjice do usta, i ubijao ih. Život Taino Indijanaca je postao tako nepodnošljiv da, kako je Pedro de Kordoba (Pedro de Cordoba) pisao kralju Ferdinandu 1517. godine u jednom pismu: “Kao rezultat patnje i teškog rada koji su podnosili, ovi Indijanci su se odlučivali na samoubistvo. Žene podvrgnute teškom radu izbegavaju da začnu i rađaju decu... Mnoge od njih, kada zatrudne, preduzimaju nešto da abortiraju. Druge nakon porođaja ubijaju svoju decu sopstvenim rukama, da ne bi ostala u tako teškom ropstvu.”

Konačno su Kolumbo, a kasnije i njegov brat Vartolomej Kolumbo, kome je ostavio na upravljanje ovo ostrvo, odlučili da pobiju sve Taino Indijance. Većina naučnika smatra da je pre dolaska Kolumba populacija na ostrvu Hispanjola brojala 300.000 ljudi (to je bilo 1492. godine). Godine 1496. taj broj je pao na 110.000, na osnovu popisa koji je izvršio Vartolomej Kolumbo. Do 1516. godine, lokalno stanovništvo je palo na 12.000 ljudi, a na osnovu izveštaja Las Kasasa (Las Casas) koji je bio tu, do 1542. godine manje od 200 ljudi je ostalo živo na tom ostrvu. Do 1555. godine, svi do jednog su bili mrtvi. (Danas nijedan Taino Indijanac nije živ - njihova kultura, narod i geni su nestali sa ove planete.)

Kako je počela da se naseljava populacija robova dovožena iz Afrike i koja je rasla sada na Haitima, ljudi su počeli da seku drveće da bi pravili obradivo zemljište i da bi koristili drveće za vatru prilikom kuvanja i grejanja vode. Kao rezultat, drveće danas prekriva manje od 1% Haitija. Razgolićeno zemljište, izloženo kiši i spiranju, što je bilo ubrzano kosinama postojećih brda, bilo je tako temeljno erodovano da se pomešalo sa ljudskim otpadom i formiralo otpadnu mrlju punih 6 kilometara duboko u okean od grada Porto Prens. Milioni ljudi su danas naseljeni u tim gradovima koji predstavljaju veliki izvor veoma jeftine radne snage za multinacionalne kompanije, kao i za jeftinu kućnu uslugu i prostituciju dece i odraslih za evropske i američke menadžere postojećih korporacija i povremene turiste.

Ono što je ostalo iza Kolumba jeste život na Haitiju koji je više nego siromašan - on je očajan. Jedan prosečan stanovnik ove provincije provede više od 16 sati dnevno u potrazi za hranom ili drvetom za vatru, a isti period vremena provede jedan prosečni stanovnik grada u potrazi za novcem ili hranom sa otpada. Bolesti od kolere do side, brzo se šire u ovoj prenaseljenoj populaciji.

Iako je Haiti jedna od najsiromašnijih država u Zapadnoj Hemisferi, ona nije jedinstvena. Dominikanska Republika, koja se takođe nalazi na ostrvu, kreće se u istom smeru, kao i veći deo Centralne i Južne Amerike.

Filipini - deca preturaju po otpadu u potrazi za hranom

Kada je jedan istraživač bio na Filipinima 1985. godine, Ben Kerion (Ben Carreon), aktivni sveštenik i pisac popularnih tekstova za časopis “Manila Times” odveo ga je na jedno od velikih gradskih đubrišta. Miris je bio odvratan, vazduh prepun insekata, a velika brda đubreta koje truli rasprostirala su se u daljini.

Stajali su na toplom poslepodnevnom suncu, a sveštenik Ben je kazao: “Pogledaj pažljivo na vrh one gomile otpada.”

Pogledao je u udaljenu gomilu i uočio nešto: “Ona gomila se pomera”, rekao je.

“Ne, to su deca na njemu koja se kreću”, rekao je. “Hiljade njih. Njihove porodice žive svuda naokolo, a deca provode po cele dane preturajući po otpadu da bi njihove porodice imale šta da jedu.”

Sveštenik Ben je otkrivši armiju dece koja živi među naslagama otpada započeo program obrazovanja za njih. Stotine njih je završilo srednju školu, a desetine njih koledže, kao rezultat njegovih napora. “Još uvek, oni su kap u moru”, kazao mu je nakon što su se prvi put sreli. “Naš posao je ogroman.”

Nepal: hodanje satima da bi se pronašlo drvo

Slične priče se mogu pronaći širom sveta “koji je u razvoju”. U zadnjih nekoliko decenija Nepal je posekao 30% svojih šuma da bi ga upotrebio kao gorivo i da bi to područje zamenio oranicama. Tokom nekoliko hiljada godina ljudi su ovde živeli u plemenima, racionalno koristili brdovite terene koji su obezbeđivali dovoljan i predviđen izvor hrane za celu populaciju. Danas je većina tog terena uništena pod dejstvom kiša koje su erodovale brda u Nepalu, što nije bilo moguće dok su postojale šume.

Žene u Nepalu, kao i u većini zemalja u razvoju, jesu one koje su najodgovornije za sakupljanje drveća za ogrev, kao i za gajenje ili prikupljanje i pripremanje hrane. Zbog rapidnog uništavanja šuma u Nepalu, studije koje navodi Šaron Kemp (Sharon L. Camp) iz Komiteta za populacionu krizu (Population Crisis Comitee) ukazuju da žene Nepala dnevno dodaju između jednog i četiri sata normalnom 10-očasovnom radnom danu u pešačenju do, i od, dosta udaljenih izvora hrane. Sa aspekta sada vidljive budućnosti, ovi izvori, takođe, biće iscrpljeni i Nepal će verovatno doživeti sudbinu koju je doživeo i Haiti.

Zapadna Afrika: drveće je posečeno, erozija je na delu, danas je to pustinja

Narod države Burkina Faso (ranije poznata kao Gornja Volta) u zapadnoj Africi predstavlja sledeći interesantan primer. Sa 18% ukupnog nacionalnog dohotka koji se dobija od inostrane pomoći, Burkina Faso doživljava populacionu eksploziju gde jedna žena u proseku ima 7,2 dece. Iako je tokom nekoliko hiljada godina ova država bila u stanju da brine o svojim potrebama, ona je danas u stanju da proizvede samo 40% svojih potreba u hrani. Drvo za ogrev se uništava skoro 5 puta brže nego što može da se obnovi i žene provode više od pola svog vremena kada su budne samo u potrazi za vodom. Kako se zemljište ubrzano eroduje i postaje iscrpljeno, poljoprivrednici u državi Burkina Faso postaju dobre mušterije za međunarodne kompanije koje proizvode đubrivo i koje imaju multimilionerske prihode svake godine. Ali, to je kratkotrajno rešenje problema tako da se većina državnog zemljišta pretvorilo u pustinju u zadnjih 40 godina.

Godine 1984, od gladi je umrlo više od milion ljudi širom Afrike, a Burkina Faso je bila jedna od država koja je bila najteže pogođena. U svom govoru 1992. godine Dr Kemp je citirao farmera iz Burkine Faso, Džon Mari Zavadoga (John Marie Zawadogh) čija se polovina zemljišta pretvorila u pustinju. On je kazao: “U vreme mog oca, žitarica proso je ispunjavala sve naše ambare, a zemljište je bilo dublje od ljudskog tela pre nego što se dolazilo do stene. Danas mi moramo da kupujemo hranu, a zemljište nije deblje od moje ruke... Kada smo bili deca, šuma je bila svuda oko nas, tako debela da niste mogli da prođete kroz nju. Postepeno je deo po deo nje bio ograđivan i sečen, dok se svi delovi nisu posekli, tako da danas imamo prazan prostor koji ovde vidite.”

SAD nisu drugačije. Od 1950. godine SAD su izgubile jednu trećinu svog zemljišta. Ipak, ljudi su i dalje nesvesni problema koji ovde postoji, kao i svuda u svetu. Zašto?

Mi uočavamo nagle promene, ali ne i polagane

Godine 1976, jedan bračni par kupio je zemljište od 80 jutara u severnom Mičigenu, misleći da će doći vreme kada će biti potrebno da proizvode hranu za sebe. Živeli su u Detroitu kada je došlo do arapskog embarga na naftu 1973. godine, praćeno Timstersovim udarom na rast cene gasa i ekonomskim kontrolama koje je primenio Nikson u pokušaju da spreči ekonomsku katastrofu. Za jednu sedmicu ili više tokom 1973. godine bilo je malo ili nimalo hrane na policama prodavnica u Detroitu. Oni se sećaju da su čekali 4 sata u redu da bi kupili sledovanje od 20 litara benzina. I tada je bilo jasno da je ceo sistem na staklenim nogama i da bi veliki gradovi mogli da upadnu u smrtonosnu zamku ako se desi ekonomski kolaps.

Stvari su se poboljšale kada su Arapi ponovo otvorili slavine, ali ostao im je u sećanju prizor u pozadini događaja u Detroitu, taj stravični prizor u šta se jedan grad može pretvoriti za samo nekoliko dana nakon što se kamioni zaustave i benzinske pumpe isprazne.

Jedan čovek koji se bavi morskim životinjama jednom je rekao da je rakove moguće polagano skuvati. “Ako ih staviš u šerpu sa hladnom vodom i onda uključiš ringlu na malu temperaturu, kada se voda zagreje oni će odmah zaspati i onda ih je moguće skuvati”, kazao je. “Ukoliko rakove stavite u ključalu vodu oni će se bacakati na sve strane.”

Slično kao i rakovi, ljudi imaju tendenciju da ne primete promene u svojoj “vodi”, sve dok se one odvijaju postepeno. Za jednog Amerikanca, ubacivanje u “vrući lonac” Haitija ili Burkine Faso izazvalo bi šok. Cela planeta je u tom istom loncu i mada postoje lokalne tačke koje su toplije od ostalih, naš “lonac” se zagreva globalno.


Literatura:


1. Kolumbovo pismo citirano u Documents of West Indian History by Eric Williams, Port-of-Spain, Trinidad: PNM, 1963, and Peter Marry’s, De Orbe Novo, 1516.