#13
U pripremi je knjiga "Zivot i obicaji Crnogoraca" koju je pisao Medakovic - sekretar Njegosa i knjaza Danila, oko 1850. godine. Evo kratkog isecka u kome opisuje Crnogorke:
Crnogorka
Ona je kći vrletnog zaviÄaja, ona je mati gorskog junaka, ona je domaćica u jadnom krÅ¡u, ona je uskoÄÂkinja koja je s ocem i braćom bežala i tražila drugi zaviÄaj u nevoljnom mestu, a ostavljajući sve miline ranijeg boraviÅ¡ta, navikla se svakoj nevolji i patnji. Ona je raÄ‘ala junaka i podizala ga velikom mukom. Podižući mlado Äedo, ona mu je joÅ¡ dok je bio u koÂlevci ulivala osećanja vezana za postojbinu i junaÄke megdane. Njihajući ga peva mu junaÄke pesme, doji ga mlekom junaÄkim, puni mu srce onim Å¡to će ga podstiÂcati na snagu junaÄku, uÄi ga kako će pasati oružje, kako li će krvnike gaÄ‘ati, kako li svetiti oca i brata i pokajati svoje stare.
Crnogorka je srednjega stasa, jake graÄ‘e, a lica lepa i umiljata. PonajviÅ¡e je crnomanjaste puti. Od desete godine puÅ¡ta kosu da joj raste. Kose je jake i guste, a i obrve su joj takve. OÄi su joj pune živosti i vesele, svetle kao kristal na zrakama, u njima se i njena duÅ¡a ogleda, a njima strelja srce u junaka.
Crnogorka nema nikakvog skupljeg nakita. Sve je na njoj jednostavno i sirotno, ali lep stas, Äista krv, umiljat pogled vezan sa nevinim stidom nadmaÅ¡uje sve lepe, ali mrtve nakite. Bog joj je dao prirodnu lepotu koja joj se ne može oduzeti. U hodu je laka i brza, u govoru skromna i umiljata, ali i otresita.
Krvi je vrlo vatrene, hitra je i plahovita, ali je ova poslednja osobina obiÄno prikrivena, kao i kod ostalih žena.
Ona je u svemu ponosita, a diÄi se time Å¡to je CrnoÂgorka. Muža svoga poÅ¡tuje i pokorava mu se toliko da je skoro njegova robinja. Bez muževog znanja neće niÂkud otići, a ono Å¡to muž kaže - to mora biti tako.
Crnogorka je pobožna, ali opet malo ide u crkvu. U svojoj pobožnosti retkih je vrlina: prolazeći pored crkve zaustavlja se, klanja se do zemlje, krsti se i tiho Bogu moli. U crkvi je poslednja, a Crnogorac stoji napÂred.
Ako li ide putom, a izdaleka vidi Äoveka koji će joj prepreÄiti put, Crnogorka će se zaustaviti spram ukrsnice i saÄekati dok on ne proÄ‘e preko puta. Kada joj se Äovek primakao, pristupiće mu i celivati u ruku, pokloniti se i tek onda nastaviti svojim putom.
Crnogorka je pred strancem joÅ¡ stidljivija, tako da će mu pristupiti sa stidom i pogleda oborenog ka zemÂlji.
Koliko god će muÅ¡kih ući u kuću, Crnogorka će svakoga celivati u ruku; to Äini i kao devojka, i kao nevesta, i kao udovica, ali i kad postane starica.
Crnogorka nerado iz svoga zaviÄaj ide u tuÄ‘ svet, ali i ako ode, tvrdo se drži misli da se vrati. Ona mnogo tuguje za svojim zaviÄajem i roÄ‘acima, tako da će radije u siromaÅ¡tvu i nevolji provoditi svoj jadni i Äemerni život, nego u najvećoj sreći i slavi u tuÄ‘em svetu.
Crnogorka je dobra mati, ona dobro Äuva i pazi deÂcu, ona će pre gladovati, a decu nahraniti. Ona viÅ¡e miluje brata od muža, viÅ¡e brata no oca, a i brat je viÅ¡e ponesen za sestrom no za bratom. Milije joj je da rodi sina no kćer.
Vredna je Crnogorka u domu: ona kuva, sprema po kući, Å¡ije, veze, plete, prede i tke. Ide u pazare i uz velike strane nosi na leÄ‘ima teÅ¡ka bremena; ide po vodu, u mlin, u drva za loženje i za stokom. Sve to ona radi, ali opet deluje u licu kao cvet. Jagodice su joj rumene. Malo od koje bolesti pati, a za stidnu bolest i ne zna; ako Å¡to i Äuje o njoj, ona se stresa i odmah u pomoć priziva Boga i svece da je od toga saÄuvaju.
Ne zna za rumenilo niti za belilo. Priroda joj je dala Äisto rumenilo i telesnu lepotu, a niÅ¡ta nije ružnije od mazanja i nalepljivanja.
Crnogorka ne otkriva unutraÅ¡nju ljubav, niti će je izgovoriti, već to u srcu nosi. Ako se naÄ‘e koji avliÂjaÅ¡ (neotesanko - Prir.) da joj se poprimakne sa naÂmerom da je miluje, ispružiće ruku koliko god može i udariti avlijaÅ¡a po ustima da mu zvezde sevaju, a podÂviknuće mu: „MiÄi se, poganÅ¡tino, psi ti se mesa najeÂli, Å¡to si se pomamio, na Äudo ti ÄurÄ‘evdan doÅ¡ao, Å¡to misliÅ¡, niÅ¡ta ÄoveÄeâ€. AvlijaÅ¡u samo preostaje da sa velikim stidom ponese Å¡to mora, a niÅ¡ta joj ne sme reći, niti zlim vraćati.
Ako li neki muÅ¡ki uvredi neÄim Crnogorku, ona će poÄeti da ga grdi Å¡to može žešće, tako da se on posÂtidi i uzmakne, da svoju bruku ne sluÅ¡a i da joÅ¡ neko ne Äuje Å¡ta se desilo. Crnogorka je ponajviÅ¡e jakoga glasa. Neke govore toliko gromko, da Äovek ponekad ne može razlikovati njihov glas od muÅ¡koga.
Kad Crnogorka putuje, obiÄno ide peÅ¡ke, na ruci drži vunenu torbicu iÅ¡aranu i okićenu vunenim reÂsama, u kojoj nosi pletivo i idući plete.
Crnogorku može samo muž ili otac tući, drugi niko.
Kod Crnogoraca bi najsramotnije bilo da neko digne ruku na ženu jer ona ne nosi oružje. (U Rovcima ima jedna devojka koja je ostala bez braće, te se zarekla da će ostati u devojaÄkoj Äistoti i svome ocu, umesto sina, biti zamena u viteÅ¡koj nevolji i na junaÄkom megdanu. Ona nosi muÅ¡ko odelo, paÅ¡e oružje, a o ramenu nosi veliku puÅ¡ku. Ovu sam momak-devojku viÄ‘ao 1853. godine u Dubokom. Ima muÅ¡ko lice i deluÂje ozbiljno. Ona puÅ¡i duvan i svud ide sa ljudima, pa i u boj. NiÅ¡ta Å¡to priliÄi gorÅ¡tacima nije kod nje neobiÄno. Kao neobiÄno uÄinilo mi se kad joj je jedan zatražio duvan. „Daj mi, Milice, tobolac, da napuÂnimâ€. Тад је могла имати око 35 година. Сва Ñе дружина одноÑи према њој као мушкарцу. Њена је намера да завет који је дала обдржава као Ñветињу, а тај њен заÂвет поштују и оÑтали људи и неће га нипошто повреÂдити).
Онде где Ñе Црногорац боји од Ñвога крвника (у заÑеÂди), он шаље Црногорку. Она иде Ñлободно и не боји Ñе пушке. Ðко ли Ñе човек боји да ће га ко убити и види крвника Ñа натегнутом пушком, Ñамо нека Ñе наÑлони на Црногорку - нипошто га Црногорац неће гађати.
У многим приликама показивала Ñе Црногорка и јунаÂком и учеÑницом у одбрани врлетног завичаја, вере ХриÑÂтове и Ñлободе јуначке.