Upisao Miroljub Petrovic dana 15.03.2017 06:44
#1
Ilic95 - poruka glasi:
"Њихова иÑторија за поÑледњих пет векова је иÑторија највећег јунаштва које Ñе може замиÑлити. Ðека њихова дела превазилазе машту. Човек Ñе развијао Ñамо у духу јунаштва, кашто, изгледа, до ÑебичноÑти и окорелоÑти. ПоÑтојао је једино јунак. Јуначка Ñујета, јуначки Ð¿Ð¾Ð½Ð¾Ñ Ð¸ охолоÑÑ‚ Ñу, ако Ñе тако може рећи, безгранично иÑтицани. Оно што је иÑпуњавало живот Ñваког члана племена, оÑновна миÑао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за Ñлавом и Ñпоменом", каже Марко Миљанов, Ñлавни војвода кучки. Младићи Ñањају, да женидбом уђу у јуначки род, ако не непоÑредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве"
. Тако Ñу оÑетљиви кад Ñу у питању чаÑÑ‚ и доÑтојанÑтво, племе и братÑтво, да Ñе Ñваки брижљиво чува од Ñваке увреде. Ðко би Ñе увреда ипак догодила, „падне глава", чак и због најбезначајнијих Ñтвари. Ðе треба ни ради чега живог ономе човеку који оÑтане без образа. ПеÑма вели: „Свак је рођен да по једном умре, чаÑÑ‚ и брука живе довијека". Ðародни идеали, јуначко име и чаÑÑ‚ Ñу драгоценији од живота. За ове идеале умиру не Ñамо Ñа Ñтоицизмом него, како пеÑма каже, „Ñмрти Ñе Ñмију и ругају". Мајке и жене више воле кад им Ñинови и мужеви Ñ Ñ‡Ð°ÑˆÑ›Ñƒ погину, но да Ñу Ñа најмање повређеним образом оÑтали у животу. Родитељи не знају за жалоÑÑ‚ и тугу, ако Ñу њихови јуначки погинули. Они знају, да Ñе тешко живи у њиховој Ñиромашној земљи, али Ñе могу починити Ñлавна дела, умрети дивном Ñмрћу и бити опеван у пеÑмама... Ðад Ñвима оÑталим превлађују два оÑећања: племенÑка Ñлава и чаÑÑ‚ и национална миÑао или „вера Обилића", главног коÑовÑког јунака. Црногорци Ñу иÑпуњени „вером Обилића" као Јевреји Старога Завета вером у Јехову. Главна храна Ñу им предања о КоÑову и о ÑрпÑкој Ðемањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви Ñу прожети мишљу оÑлобођења ÑрпÑке земље од туђинÑког јарма — Ñвега ,,што је наше од Ñтарине било", како пеÑма каже".
Јован Цвијић о динарÑким цртама и оÑобинама Црногораца, БалканÑко ПолуоÑтрво, ÑÑ‚Ñ€. 368-369.
"Њихова иÑторија за поÑледњих пет векова је иÑторија највећег јунаштва које Ñе може замиÑлити. Ðека њихова дела превазилазе машту. Човек Ñе развијао Ñамо у духу јунаштва, кашто, изгледа, до ÑебичноÑти и окорелоÑти. ПоÑтојао је једино јунак. Јуначка Ñујета, јуначки Ð¿Ð¾Ð½Ð¾Ñ Ð¸ охолоÑÑ‚ Ñу, ако Ñе тако може рећи, безгранично иÑтицани. Оно што је иÑпуњавало живот Ñваког члана племена, оÑновна миÑао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за Ñлавом и Ñпоменом", каже Марко Миљанов, Ñлавни војвода кучки. Младићи Ñањају, да женидбом уђу у јуначки род, ако не непоÑредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве"
. Тако Ñу оÑетљиви кад Ñу у питању чаÑÑ‚ и доÑтојанÑтво, племе и братÑтво, да Ñе Ñваки брижљиво чува од Ñваке увреде. Ðко би Ñе увреда ипак догодила, „падне глава", чак и због најбезначајнијих Ñтвари. Ðе треба ни ради чега живог ономе човеку који оÑтане без образа. ПеÑма вели: „Свак је рођен да по једном умре, чаÑÑ‚ и брука живе довијека". Ðародни идеали, јуначко име и чаÑÑ‚ Ñу драгоценији од живота. За ове идеале умиру не Ñамо Ñа Ñтоицизмом него, како пеÑма каже, „Ñмрти Ñе Ñмију и ругају". Мајке и жене више воле кад им Ñинови и мужеви Ñ Ñ‡Ð°ÑˆÑ›Ñƒ погину, но да Ñу Ñа најмање повређеним образом оÑтали у животу. Родитељи не знају за жалоÑÑ‚ и тугу, ако Ñу њихови јуначки погинули. Они знају, да Ñе тешко живи у њиховој Ñиромашној земљи, али Ñе могу починити Ñлавна дела, умрети дивном Ñмрћу и бити опеван у пеÑмама... Ðад Ñвима оÑталим превлађују два оÑећања: племенÑка Ñлава и чаÑÑ‚ и национална миÑао или „вера Обилића", главног коÑовÑког јунака. Црногорци Ñу иÑпуњени „вером Обилића" као Јевреји Старога Завета вером у Јехову. Главна храна Ñу им предања о КоÑову и о ÑрпÑкој Ðемањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви Ñу прожети мишљу оÑлобођења ÑрпÑке земље од туђинÑког јарма — Ñвега ,,што је наше од Ñтарине било", како пеÑма каже".Јован Цвијић о динарÑким цртама и оÑобинама Црногораца, БалканÑко ПолуоÑтрво, ÑÑ‚Ñ€. 368-369.
Tacno i istinito.
